НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Човеково обогочовечење = охристовљење = оцрквењење

 

Са Христом, који је као Богочовек постао Црква, људска природа улази у благодатно — врлински подвиг обогочовечења, охристовљења, оцрквењења. Све Христово постепено постаје наше. Зато свети апостол и благовести хришћанима: „Умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу“.[1] „Умресте“ смрћу Христовом у крштењу, и Његовом спасоносном смрћу победисте смрт; и опет, у крштењу васкрснусте Његовом божанском силом у живот вечни. И од тада је тајна вашег живота у Њему, и сила, и бесмртност, и вечност. Јер хришћанин је тиме хришћанин што је сав у Христу, свом тајном свога бића. Смрт нема више власти над њим, већ он има над њом, јер је сав у Једино Бесмртном и Безгрешном. „Умресте“ свету, умресте смрти, умресте греху, умресте свему пролазном, трулежном, земаљском, и васкрснусте с Христом, оживесте са Њим за све што је божанско, бесмртно, вечно. Док човек не умре и не васкрсне са Христом, сав му је живот опкољен и заробљен смрћу. Крсти ли се крштењем Христовим, он свим бићем постаје Христов, сав му је живот „сакривен с Христом у Богу“: сакривен од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола. И он још на земљи живи вечним животом.

„Живот — с Христом у Богу“. То у ствари треба да буде људски живот. Ради тога су људи и створени; ради тога је Богочовек и дошао у наш свет, и примио на себе наш живот, да би га одвео његовом божанском назначењу и циљу. Α његово божанско назначење је богоживот. Такав је био наш живот у рају: богоживот. Грех га је одвојио од Бога, и сјединио са? — ђаволом. Од тада је наш живот постао своје врсте ђавоживот. Богочовек је и дошао да наш живот ослободи греха, смрти, ђавола, и тако га од ђавоживота врати богоживоту. То је могао учинити једино Богочовек, јер је у себи сјединио наш живот са Богом, те је наш живот постао поново богоживот: „живот сакривен с Христом у Богу“. Поставши човек, Бог Логос је постао наш живот, и Својим животом показао шта је богоживот. Богочовек = богоживот: сав живот у Богу, од Бога, ради Бога, Богом. Богочовечански живот Христов је једани прави, нормални људски живот. Зато је и Црква богочовечанско тело са богочовечанским животом. У њој је наш живот — богоживот: „сакривен с Христом у Богу“. У њој ми људи и доживљујемо свој људски живот као богочовечански живот. Наше живљење у њој заиста је „наше живљење на небесима“.[2]

Бог Логос јавио се на земљи као Богочовек, као Црква, и уризничио у њој Себе, Јединствену Светињу над Светињама, а са њом и у њој сва неисказана божанска блага. И у Богочовечанском телу Цркве хришћани благодаћу Божјом доживљују живот Господа Христа од почетка до — бескрајног краја. Зато богославни апостол благовести: „А кад се јави Христос, живот ваш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави“.[3] Од почетка до краја живот хришћана је живот у Христу. И не само у Христу, него је „Христос — живот наш“. Ето најсавршеније дефиниције живота, ето шта је живот: Христос = живот. Је ли то човек доживео, хришћанин је. Ако тако верује и осећа, хришћанин је. У томе је непролазна величина и божанско величанство људског живота. Распесте се с Христом, умресте с Христом, васкрснусте с Христом, вазнесосте се с Христом, зато ћете се „и ви с Њиме јавити у слави“ када по други пут буде дошао у наш свет. Ваш је живот непрекидно доживљавање Његовог живота, од почетка до краја. У самој ствари, у нашем хришћанском животу ништа није наше већ све Христово. Све што имамо еванђелскога, божанскога, бесмртнога, вечнога, зар то није од Њега? Нема сумње, све наше је Њиме наше, и од Њега наше: и мисао је христомисао, и осећање — христоосећање, и живот — христоживот. Вечну истину објављује свети апостол када благовести хришћанима: „Нисте своји“.[4] Све ваше — Христово је; али је зато и све Христово — ваше: „Све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божји“.[5]

Удубљујући се у апостолову благовест херувимски ревносно, свети Златоуст благовести: Апостол хита да хришћане Колошане пренесе са земље, да им покаже да се они налазе горе, на небу, да су већ мртви за овај свет. Ако сте мртви, онда не треба да тражите овдашње; ако сте на небу, онда не треба да тражите земаљско. Не јавља се Христос? Значи, живот ваш још није наступио, — он је у Богу, на небу горе. Шта дакле? Када ћемо живети? Када се јави Христос, живот ваш, тада тражите и славу и живот и радост… Обрати пажњу како их је апостол пренео на само небо. Увек се он стара да им покаже да они имају исто што и Христос. У свима посланицама својим он говори ο томе, да би им показао да они помоћу вере заједничаре у свему Христовом. Због тога он говори и ο глави, и ο телу, и чини све да то учини јасним .Ако ћемо се дакле ми онда јавити са Христом у слави, немојмо туговати што сада не уживамо славу. Ако овај садашњи живот — није живот; ако је наш живот сакривен с Христом у Богу, онда смо дужни овај живот проводити као мртви. Стога, када нас вређају, или што друго трпимо, немојмо одговарати, јер овај живот — није наш живот; ми смо странци и дошљаци. Апостол вели: „умресте“.

Но ко је толико безуман да за мртво и погребено тело купује робове, или зида куће, или спрема скупоцене хаљине? Нико. Онда немојмо ни ми поступати тако. Ми обично само једно желимо: да не будемо голи. Зато овде на земљи иштемо само то једно. Наш први човек је погребен; не у земљи погребен него у води крштења; није га смрт победила, него је Победитељем смрти погребен, не по закону природе већ по наређењу власти јаче од природе. Њему се радују сви: и анђели, и људи, и Господ анђела. За ово погребење није потребан ни покров, ни сандук,. нити ишта слично.[6] „Живот истинских хришћана је будући живот“.[7] Хришћани бораве горе на небу, и живе другим животом, животом у Богу — невидљивом за телесне очи.[8]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 3, 3.

[2] Флб. 3, 20.

[3] Кол. 3, 4.

[4] 1 Кор. 6, 19.

[5] 1 Кор. 3, 22—23.

[6] тамо, Ηοmill, VII, 2; со1. 346. 347.

[7] Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 3; со1. 41 В.

[8] Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 3; со1. 1253 С.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *