Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Саборност сваке врлине у Цркви

Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“[1]. Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“[2] „у човека савршена, у меру раста висине Христове“[3], и постаје живи храм Пресвете Тројице[4], јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“[5].

У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“[6]. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему — светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви.

НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 3, 17.

[2] Кол. 2, 19.

[3] Еф. 4, 13.

[4] Ср. Јн. 14, 23.

[5] Св. Златоуст, In Ephes. Homil. VII; col. 51.

[6] Εф. 3, 18.