Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Најглавнија охристоличујућа врлина

 

Но најглавнија охристовљујућа и охристоличујућа врлина, која је? — љубав. Зато свети апостол нapeђyje хришћанима: „Сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства”.[1] Љубав је главна одећа новог, христоликог човека. Oбући ce у њу, то је обући се у свеврлину. Јер она све врлине везује, спаја, сједињује у једно тело. Тако, моћи свих осталих врлина постају њене моћи; а и она сама постаје саставни део сваке врлине. Она — “свеза савршенства” — проналази и повезује све што је савршено у свима бићима. По себи, она је не само божанска сила, него је и само биће Божанско: „Бог је љубав”.[2] Сва од Бога љубав сједињује човека најпре са Богом, извором свих савршенстава. Α затим и са свим оним што је савршено у људима и у осталим бићима и тварима. Обучен у њу, човек је обучен у најмоћнију божанску силу, која, одстрањује, побеђује, саставља” све што је савршено у осталим врлинама она повезује у једно савршенство које вечно траје, пошто „љубав никад не престаје”.[3] „Све што би ти назвао добром, ако у њему одсуствује љубав.. нема никакве вредности, брзо нестаје”.[4]“Свеза савршенства”, љубав по самој природи својој тражи и проналази и везује оно што је савршено у свима бићима и тварима. Α то је? Оно што је божанско, логосно у њима. Отуда хришћанин светом, богочовечанском љубављу доживљује свет као логосно свејединство; а род људски још и као боголико свејединство. Она је та света божанска сила која, као богочовечанска стварност у Богочовечанском телу Цркве Христове, даје моћи човеку те свим бићем ocећa да је Христос „све у свему”, и да у Њему Богочовеку — Цркви: „нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака”. Нема сумње, она је та која све спаја у једно тело: Цркву. Спаја и Анђеле и људе, и све што је савршено у свима тварима, од прве до последње, од највеће до најмање. Свестваралачка и свеујединилачка логосна, богочовечанска сила, љубав нас у Цркви сједињује са свима савршенствима њеним, а најпре „са свима светима”.[5] И све што је логосно, богочовечанско, свето, ми доживљујемо као бесмртно и вечно свејединство “у једном телу” — телу Цркве.[6] Еванђелском љубављу ми и осећамо Цркву као једно тело, тело Богочовечанско, коме је Друга Ипостас Пресвете Тројице — Богочовек Господ Исус: Глава, и све и сва. Она је та која чини „да мир Божји влада у срцима” нашим.[7] Јер она oceћa и зна да је над сваким грехом, смрћу и злом њена победа осигурана Богом који је љубав. Бог љубави и влада у срцима људским богољубљем и човекољубљем. Caмo том богочовечанском љубављу усељује се у срце људско “мир Божји који превазилази сваки ум” и чува и срца људска и мисли људске „у Господу Исусу“.[8] „Призивајући нас миру, Христос нас начини једним телом, поставши сам глава томе телу. Јер ради чега смо ми једно тело, ако не ради тога, да бисмо као удови један другога чували мир међу собом и не раздвајали се?”.[9]

Свете врлине су у новом, христоликом човеку, као небоземне пчеле, које у caћy душе човекове слажу мед бесмртне, вечне мудрости.[10] Мудрошћу свети апостол назива врлине, вели богомудри Златоуст. И с правом, јер и смиреноумље, и милостиња, и све слично томе јесте мудрост; као што све супротно томе јесте лудост, безумље — άνοια, јер од безумља долази грубост. Отуда се често сваки грех назива безумљем: „Рече безуман у срцу свом: нема Бога”.[11] „Усмрдјеше се и загнојише ране моје од безумља мога”.[12] Та мудрост разлива по васцелом бићу човековом неисказану сладост, која омолитвљује сву душу, те она радосно хита из молитве у молитву. Α молитвено расположење према сладчајшем Господу пројављује се као еванђелско поступање са људима. „Реч Христова”, семе небеске, божанске истине богато се множи у срцу људском, ако је срце омолитвљено, ако је стално устремљено κ Богу богочежњивим расположењем. Јер је молитвеност најбоље поднебље за то небеско семе. Оно богато процвета божанском мудрошћу, и божанском љубављу, и божанском милостивошћу. Непрестаном молитвеношћу срце се људско претвара у храм, у коме стално бораве божанске свете силе и савршенства, а у њима и сам Господ. Α такво срце, и такав живот у срцу, најбоље је васпитно средство наше за сву браћу око нас. И најмудрији учитељ свему божанском. И најмудрији светилник за све еванђелско, бесмртно, вечно. Молитвом се срце људско богато облагодати. Α благодат, као божанска сила, увек је богочежњива; и све мисли, и сва осећања вуче κ Богу. И сва се душа устремљује κ Богу кроз псалме, и славословља, и песме духовне, јер све то потстиче на живот у Богу, и на стално усавршавање и пружање ка Господу и свему божанском, светом, непролазном.[13]

Непрекидна молитвеност се стиче саборном молитвеношћу Цркве. Живот у Цркви је на првом месту учествовање свим бићем у саборној молитвености заједно „са свима светима”. Онда се сви међусобни, односи лако еванђелски уpeђyjy тим молитвеним расположењем. Човек сталног молитвеног расположења увек се еванђелски односи према браћи, људима, тварима. Људи молитвеног расположења радосно један другога саветују и уче свему што је божанско, бесмртно, еванђелско. Сваки је свакоме мили учитељ и саветник, јер се сваки смирава пред сваким, сматрајући себе нижим од другога и поучавајући се његовим еванђелским врлинама.

У Цркви све је у Господу и ради Господа. Зато свети апостол наређује: „Све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега”.[14] — Ето еванђелског правила за свакодневни живот. Све да буде обухваћено Господом Христом. Све да буде ради Њега, од Њега, кроз Њега. Ма шта човеково, нијe ли “у име Господа Исуса”, онда је неминовно у име смрти, греха, зла и ђавола. Јер изван Њега је само то: грех, смрт и ђаво. Несумњиво само то; само то, и онда када човек ради у име неког генија, или хероја, или вођа; или у име науке, цивилизације, културе; или у име ма чега људског, пролазног, тварног. Јер све то, на крају свих крајева, води у грех од кога без Христа нема избављења, у смрт из које без Христа нема васкрсења, у ђавола од кога без Христа нема спаcењa. — „Све што год чините речју или делом”, јер свака реч и свако дело има одлучујућу важност по целокупни живот наш и у овом и у оном свету. У ствари, ништа људско није ни безначајно ни мало значајно: све има своју бесмртност. Ни по чему ми људи нисмо смртни. Добро наше је бесмртно, али и зло; врлина је наша бесмртна, али и грех. И сама смрт наша је бесмртна. Јер је бесмртан носилац нашег зла и греха: душа.

Ако човек све што чини, чини „у име Господа Исуса”, душа му се постепено испуњује божанском радошћу од тога, јер јасно осећа да све то у њему чини у ствари благодат Божја, која му се за напор и труд даје све више и више. Онда и најтежи подвизи еванђелски постају лаки, те христочежњиви делатник еванђелски, подвижник еванђелски све с радошћу чини „у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега”. Јер га све то кроз Господа Исуса духовно сједињује са Тросунчаним Богом, са Његовом бесмртношћу и вечношћу.

Наводећи ове апостолове речи, свети Златоуст благовести: Ако тако будемо радили, онда се ништа прљаво, ништа нечисто неће наћи онде где се призива Христос. Једеш ли, пијеш ли, жениш ли се, крећеш ли на пут, — све чини у име Божје, тојест призивајући Бога у помоћ. Прихватај се посла, помоливши се пре свега Богу. Хоћеш ли да нешто кажеш? ти се прво помоли Богу. Једеш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Спаваш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Идеш на трг? чини то исто. Нека не буде ничег светског, ничег житејског: све чини у име Господње, и све ћеш свршавати с успехом. Што год започнеш именом Божјим, све ће испасти благополучно. Ако име Божје изгони демоне, отклања болести, онда утолико пре олакшаће извршење послова. Чуј како Авраам у име Бога посла слугу, Давид у име Божје умртви Голијата. Дивно је и велико име Његово! Тим именом је обраћена васељена, срушена тиранија, згажен ђаво, отворена небеса. Но шта ја говорим? Тим именом ми смо препорођени. И ако се њега држимо, блистаћемо. Оно рађа, ствара и Мученике и Исповеднике.[15]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 3, 14.

[2] 1 Јн. 4, 16.

[3] 1 Кор. 13, 8.

[4] Свети Златоуст, тамо, Homil. VIII, 2; сol. 354.

[5] Ср. Εф. 3, 17—19.

[6] Кол. 3, 15.

[7] тамо.

[8] Флб. 4, 7.

[9] Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers 15; col. 1261 Β.

[10] Кол. 3, 16.

[11] Пс. 13, 1.

[12] Пс. 37, 6. — Свeти Златоуст, тамо, Homil. IX, 1; col. 361.

[13] Ср. Кол. 3, 16.

[14] Кол. 3, 17.

[15] тамо, Homil. IX, 2; col. 364.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома