ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви
Јединство хришћана
Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца — у једно срце.[1] Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старање ο животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. Α то су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање.[2] Старањем за њих одржава се „јединство Духа у свези мира“.[3] То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. Α најпре од наше еванђелске љубави.[4] Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и „свеза мира“,[5] миром повезује све људе у Богу. Α тај мир је „мир Божји“, и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте „свеза савршенства“[6] која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно тело — тело Цркве.[7] Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве.[8]
Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спашавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. Α то може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и њихових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум.[9] Зато, старати се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух човеков у човеку? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је човеков разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух човеков Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством — свјетлејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе — свето и божанско и блажено јединство духа човекова. Α изван Свете Тројице — Божанске Јединице, човек је сав расут, разбијен, разатомљен, измолекулен, дезинтегриран, и никако да се сабере; а у сваком делићу његове грехом разбијене и разједињене душе — по безброј мука. Онда је човек увек и само — легион. Такав човек, како му је име? Авај — легион. Α ми знамо, из Божје књиге знамо: само крај ногу Исусових човек се може исцелити од легиона што је у њему, од легионизираности своје душе што је у њему од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу човековом име — легион.
Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по на чину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног; духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу, него топлота душевна већином свакога привлачи κ себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа. На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.[10]
Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело. Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, — и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.[11] Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом.[12] Бесмртна је апостолска благовест: Једно тело, један дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.[13] Све ради, све сарађује, све води отројичењу кроз светотајинско и световрлинско обогочовечење и одуховљење.
Драгоцена је по наше спасење благовест и заповест христоносног апостола: „Не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења — (= искупљења, откупа)“.[14] — Чиме људи ожалошћавају Светог Духа Божјег? Чинећи оно што је нечисто, несвето, рђаво, демонско. Речју: својим гресима = својим злом. Хришћани су у светој тајни крштења „запечаћени“ Духом Светим. „Запечаћени“ Духом Светим, да ништа од духа несветог не би улазило у њих. Печат Светога Духа је на њиховој души, на њиховом срцу, на њиховим чулима, као знак спасења и искупљења. Тај печат треба да стоји на души свакога хришћанина све до Страшнога суда, до тог дана коначног искупљења. Α дотле — чувати га, ограђивати га божанским силама светих врлина, да га греси и страсти не би разломили, или окрњили, или покварили.[15]
Свети апостол проширује своју благовест заповешћу: „Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас, са сваком злоћом“.[16] — Ето, свети апостол нам наброја грехе помоћу којих хришћани ожалошћују Светог Духа Божјег. Сваки од њих је рушилачка сила, и изазива у души неред, лом, хаос, читаво лудило. Јер шта је гњев, шта љутина, ако не привремено лудило душе? Α остану ли у души као трајна расположења, постану ли страст душе, онда је то стални бес душе, стално лудило срца. Сва ова побројана зла и јесу преварљиве жеље у којима се распада стари човек.[17] Њима нема места у хришћаниновој души, ако се он искрено држи Цркве, — њенога духа, њене љубави, њенога живота. „Нека је далеко од вас“ — свака злоћа, јер злоћа и јесте тиме злоћа што ратује са Богом Духом Светим, том свепуноћом сваког божанског добра. Α ништа жалосније и луђе од човека који ратује са Богом. Зато свако људско зло, које је увек посредно и непосредно пород злоће, ожалошћује Духа Светога. Свако пак људско добро радује Га. Живот правих хришћана и није друго до „правда и мир и радост у Духу Светом“.[18]
Свеспасоносна је еванђелска заповест: „Испуњавајте се Духом“.[19] Како? Рађајући плодове Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброту, милост, веру, кротост, уздржање.[20] Упражњавајући врлине Духа, човек се испуњује Духом, Богом. Први дар Духа, „залог Духа“ даје се светом тајном крштења и миропомазања. Јер крштење није друго него рођење Духом Светим.[21] Ко се роди Духом, он затим треба и да расте Духом, тојест да се све више испуњује Духом. Томе испуњавању себе Духом, томе подвигу одуховљења себе нема мере, јер „Бог Духа не даје на меру“.[22] Живећи тако, хришћанин постаје храм Божји, у коме живи Дух Божји. Свети апостол пише хришћанима: „Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама“.[23] Хришћанство и није друго него живот у Духу Светом. По учењу светих Отаца, задобијање Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина и јесте циљ хришћанског живота. Где се налази, и где задобија Дух Свети? У Цркви, једино у Цркви. Доказ? — Света Педесетница: сав Дух Свети, са свима светим даровима, сишао на Цркву, и занавек остао у њoj као душа њена — душа у Богочовечанском телу њеном. Тада се испунила Спаситељева реч: реке воде живе потекле су животом и бићем људским.[24] Отуда се само у Цркви човек и може испуњавати Духом Светим, и живети Њиме: бити у Духу, и Дух у њему. Човекољубиви Спас благовести Својим светим ученицима: „Дух Свети у вама обитава — μένει — и у вама ће бити“.[25] Пуноћом Свога Божанства Дух Свети живи у Цркви; отуда у њој сви дарови Духа.[26] И сав чудесни и чудотворни живот Цркве креће се, бива и јесте у Духу Светом. Ту „све чини — πάντα ενεογεΐ’. Дух Свети по Својој свемудрој божанској власти и вољи.[27]
Златоусти Духоносац благовести: Апостол вели: „Испуњавајте се Духом“. Је ли то у нашој власти? Да, у нашој. Јер када лаж, када љутина, када блуд, када нечистоту, када грамжљивост отерамо из своје душе; када постанемо благи, жалостиви, душебрижљиви; када не буде у нас лакрдијањa; када себе начинимо достојнима, — шта ће онда cпpечити Духа Светога да нам приступи и долази? И Он ће нам не просто приступити, него ће испунити срце наше. Α када унутра у нама буде таква светлост, онда нам никаква врлина нећe бити тешка, него лака и природна.[28]
НАПОМЕНЕ:
[1] Ср. Д. А. 4, 32.
[2] Гал. 5, 22.
[3] Еф. 4, 3.
[4] Еф. 4, 2.
[5] Еф. 4, 3.
[6] Кол. 3, 14.
[7] Ср. Кол. 3, 14—15.
[8] Ср. Еф. 4, 15—16.
[9] Флб. 4, 7.
[10] In Ephes. hom.il. IX, 3; Ρ. gr. t. 62; col. 72—73.
[11] In Ephes. Сар. 4, ν. 3; Ρ. gr. t. 124, ool. 1080 D—1081 A.
[12] Икуменије, Comment. In Ephes, ad loc.; P. gr. t. 118, col. 1213.
[13] Εф. 4, 4. 5—6.
[14] Εф. 4, 30.
[15] Cp. Ис. 63, 10; 1 Сол. 5, 19; Рм. 8, 23.
[16] Εф. 4, 31.
[17] Ср. Еф. 4, 22.
[18] Рм. 14, 17; ср. Кол. 3, 8; Тит. 3, 2—3; 1 Петр. 2, 1.
[19] Еф. 5, 18.
[20] Гал. 5, 22—23.
[21] Јн. 3, 5.
[22] Јн. 3, 34.
[23] 1 Кор. 3, 16; ср. Рм. 8, 9.
[24] Ср. Јн. 7, 38—39.
[25] Јн, 14, 17.
[26] Ср. 1 Кор. 12, 3—13.
[27] 1 Кор. 12, 11.
[28] Св. Златоуст, тамо, 2; col. 129.
Плирома или пуноћа божанског.
Шта је то плирома