НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Охристовљење

 

Због тако јединственог и безгранично спасоносног подвига, Бог је силно узвисио Христа, узвисио Га као човека, јер је Христос као Бог Логос; у свему раван Богу Оцу, па и у божанској узвишености. Узвишујући Га као човека, Бог је показао за какву је божанску узвишеност и славу саздана људска природа. Тако је откривен сав пут људске природе: од понора смрти до уврх небеса, од ђавола до Бога.[1] Јер док је у гресима и у ропству смрти, људска природа седи с десне стране ђавола; а са Христом и у Христу она се узвисила изнад Херувима и Серафима, и седи с десне стране Бога. Тај пут од понора смрти до уврх небеса прошао је први сам Господ Христос Богочовек, и пропутио га Црквом и у Цркви за све људе. И оставио нам у Цркви и углед и силе да за Њим идемо. Да, и углед и силе. Јер само Он даје благодатне силе за тако страшан и величанствен подвиг. Ослањајући се на бескрајно човекољубље Спасово, свети апостол нам и наређује да мислимо „оно што је у Христу Исусу“, и да тражимо „оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“.[2]

Богочовек Господ Христос као Црква представља најчудеснију и највеличанственију величину изнад свих замисливих величина. Зато му Бог Отац и „дарова име које је веће од свакога имена“,[3] толико веће да — „нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти“.[4] Богочовек Христос је толико јединствено и изузетно биће у свима световима да — „нема ни у једноме другоме спасења“.[5] У самој ствари, Богочовек је једина права величина међу свима бићима у свима световима, једино бићe које заслужује да Му се „поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом“.[6] Α људима је дато да Га прате у тој Његовој слави, ако Га прате у Његовом подвигу, тојест ако као сутелесници Богочовечанског тела Цркве Његове спасавају Њиме себе од греха, смрти и ђавола. Да им олакша сам подвиг спасења, Он им у Цркви даје све божанске силе које су им потребне да би постали „учесници у Божјој природи“, а тиме и учесници у неизреченој слави Божјој.[7] „Оних који су на небу“ — то су Анђели и душе праведника; „оних који су на земљи“, — то су људска бића у земаљском свету; „оних који су под земљом“, то су душе грешника у доњим световима. Свима се даје могућност да се поклоне Господу Исусу као Спаситељу рода људског.

После свега што је учинио за род људски, мора сваки нормалан човек признати, да је Исус Христос заиста Бог и Господ, заиста Спаситељ и Црква. Јер шта је то што Он као Господ и Спаситељ није учинио, а требало је да учини? које нам је добро могао дати, а није нам дао? коју истину могао објавити, а није објавио? Све што је ради спасења нашег требао да буде, био је; све што је требао да доживи, доживео је; све што је требао да учини, учинио је; све што је требао да нам дарује, даровао нам је; — и тако свим и свачим најочигледније показао и најубедљивије доказао: да је Он заиста једини Бог и Господ света, и једини Спаситељ и спасење света. Α важније и од свега најважнијег јесте то: што нам је Себе таква васцелог оставио у Богочовечанском телу Свом — Цркви, Он — вечна Глава њена.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Мт. 11, 29; Лк. 22, 27; Јн. 13, 5. 13—15.

[2] Флб. 2, 5; Кол. 3, 1.

[3] Флб. 2, 9.

[4] Д. А. 4, 12.

[5] Д. А. 4, 11.

[6] Флб. 2, 10.

[7] Ср. 2 Петр. 1, 3—9.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *