Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Хришћанство – непрестано доживљавање Христа

 

Господ Христос је сав у Цркви, а хришћанин је сав у Господу Христу — Црквом, јер једино у Цркви он доживљује васцелог Господа Христа, нарочито васкрсење Спасово, ту дијамантску круну Спасовог Богочовечанског домостроја спасења света. Зато христоносни апостол благовести и наређује хришћанима: „Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога”.[1] Седи као Богочовек са човечанским телом. Α где је Он, ту треба да буде и сваки хришћанин. Јер хришћанство и није друго него непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја. Хришћанин је хришћанин ако сваког часа доживљује нешто Христово, нешто еванђелско. Његов је позив: да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих; да увек поступа као бесмртник.[2] Бесмртник је тиме бесмртник што у овом свету смрти живи бесмртним и вечним. Он непрестано тражи оно што је бесмртно и вечно, хранећи се тиме, јер бесмртник се храни бесмртним. Сав у осећању и сазнању да је васкрсао с Христом, он и тражи „оно што је горе”. Α то није нешто неодређено и нејасно већ божански одређено и јасно, као и сам Господ Христос Богочовек. Јер то „горе” је онде „где Христос седи с десне стране Бога”. Α то је само Тросунчано Божанство са свима својим божанским савршенствима. Хришћанин чезне не за неком магловитом, апстрактном, трансцендентном, пустом бескрајношћу, већ за бескрајношћу испуњену Господом Христом и Његовим неисказаним богочовечанским савршенствима и благовестима. Бескрајност без Христа? Зар то није — бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа, — ето шта сачињава вечне паклене муке. Ту човек стално и вечито доживљује себе само као себе, своју бесмртност и вечност испуњује само собом, — каква досада, какав пакао! Α хришћанин? Све његове светове, сву његову бесмртност и вечност испуњује чудесни Господ Христос; и у њима он стално доживљује Његове бесмртне благовести и вечне радости, — каква милина, какав рај! У овом свету он озбиљно и радосно живи као човек који је са Христом васкрсао из мртвих, устао из гроба себичности и у себезатворености, победио све смрти, и ушао у нови, широк, богочовечански живот, у коме се живи бесмртним божанским силама Васкрслога и Вечноживога.[3]

Је ли човек хришћанин, он ће тражити оно што вазнесени Господ има и даје својим следбеницима. Α Он хоће да сви они буду где и Он.[4] То значи: Он хоће да ти учиниш својим оно што нам је Он као Богочовек даровао поставши Црква: да Његова љубав постане твоја; да Његова правда постане твоја; да Његова истина постане твоја; да Његово преображење постане твоје; да Његова смрт и васкрсење и вазнесење постану твоји; речју: да целокупно Његово Еванђеље и сав Његов богочовечански живот постану твоји. Јер хришћанство се састоји у охристовљењу себе помоћу непрекидног доживљавања Христа и свега Христовог: „Ја више не живим, него живи у мени Христос”.[5] Да, хришћанство је живљење Христом. Сваки хришћанин то доживљује, али по мери своје ревности. Α не доживљује ли нимало, зар је хришћанин? Не реци: не могу, слаб сам. — Α како су могли толики хришћани у толиким вековима, пре тебе, а и данас око тебе? Та и они су људи, од исте грађе од које и ми. Нама недостаје одлучност и вера. Покажемо ли то, добићемо силе за доживљавање Христа. Α њих ено изобилно у Цркви Његовој за свакога од нас. Увек изобилно, како у дане светих апостола, тако и у дане Светога Саве, тако и у наше дане. Штавише, ми имамо мање изговора за наше нехришћанско живљење него наши ближи и даљни претци по вери. Јер ми имамо већи број сведока ο Господу Исусу него наши претци у доба Светога Саве, а несравњено већи — него они у доба светих Апостола. Колико се нових светитеља, нових праведника јавило у Цркви од њихових дана до наших! Зар то није разлог и подстрек да одлучније и храбрије идемо за Господом Христом него наши претци? Α праведност тих праведника је у томе што су непрестано доживљавали Еванђеље Христово, живели Његовим богочовечанским животом у Његовом Богочовечанском телу — Цркви, стално тражећи “оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога”. И постали бесмртници Христови, који и данас живе у Цркви Христовој, само снажније и пуније и јаче и утицајније него у дане својих земаљских подвига, помажући обилно све који их призивају у помоћ да би могли живети еванђелским животом.

У том циљу богомудри апостол наређује: „Мислите ο ономе што је горе а не на земљи”.[6]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 3, 1.

[2] Кол. 3, 3.

[3] Ср. Рм. 6, 13.

[4] Ср. Јн. 17, 24.

[5] Гал. 2, 20.

[6] Кол. 3, 2.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома