ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве
1. Јединство и јединственост Цркве
Као што је Личност Богочовека Христа једна и јединствена, тако је и Црква, Њиме и у Њему и на Њему основана, једна и јединствена. Јединство Цркве неминовно следи из јединства Личности Богочовека Христа. Органски један и јединствен Богочовечански организам у свима световима, Црква се, по свима небоземним законима, не може делити. Свако дељење значило би њену смрт. Сва у Богочовеку, она је најпре и по свему Богочовечански организам, па онда Богочовечанска организација. У њој је све богочовечанско: и живот, и вера, и љубав и крштење, и евхаристија, и свака њена света тајна, и свака њена света врлина; и сво њено учење, и сав њен живот. и сва њена бесмртност, и сва њена вечност, и све њено устројство. Да, да, да: у њој је све богочовечански једно и недељиво: и охристовљење, и освећење, и обожење, и преображење и отројичење, и спасење. У њој је све органски и благодатно повезано у једно Богочовечанско тело, под једном Главом – Богочовеком Господом Христом. Сви њени чланови, иако као личности увек целостни, слободни и неприкосновени, но сједињавани једном благодаћу Светога Духа кроз свете тајне н свете врлине у органско јединство, сачињавају једно тело и исповедају једну веру, која их сједињује међусобно и са Господом Исусом.
Христоносни Апостоли богонадахнуто благовесте јединство и јединственост Цркве, заснивајући их на јединству и јединствености њеног оснивача — Богочовека Господа Христа и Његове Богочовечанске Личности: „јер темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос“.[1]
Свете тајне и свете врлине, својом христочежњивом и христољубивом силом сједињују са Господом Христом све чланове Цркве свих народа и свих времена, те су „сви једно у Христу Исусу“.[2] То јединство верних почиње са почетном тајном: светим крштењем, продужује се и јача кроз остале свете тајне, врхуни у светој Евхаристији, која остварује најсавршеније јединство верних са Господом. Христом као и међусобно јединство самих верних.[3] Једна по васцелом Богочовечанском бићу свом, Црква је у исто време множинска по личностима. Слика и прилика Пресвете Тројице: јединство у Тројству, Тројство у јединству. И то благодарећи томе што је Друго Лице Свете Тројице — Бог Логос постао човек, и тако Собом уподобио Цркву Светој Тројици. У ствари, Црква Господа Христа је благодатно — врлинска слика и прилика Пресвете Тројице на земљи, сва препуна благодатних божанских сила отројичења и обогочовечења. У Цркви се остварује Просвештеничка молитва Спасова: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду; да буду једно као ми што смo једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим уједно“.[4] Такво је Богочовечански јединство вере, такво и Богочовечанско јединство Цркве; онтологија вере, онтологија Цркве. По свему и у свему зависне једна од друге; по свему и у свему и једна и друга сва од Богочовека, у Богочовеку, по Богочовеку.
Јединство и јединственост Богочовечанске вере, — то је основ и темељ целокупне Цркве Христове. Α у тој вери све и сва је Богочовек Господ Исусу Христос, који је Собом као Црквом занавек сјединио небо са земљом, анђеле с људима, и што је важније од свега најважнијег: Бога са људима. Историјски је очигледно и несумњиво: у Богочовечанској вери се садрже све богочовечанске свете тајне и свете врлине, које обављају наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, наше отројичење, и кроза све то — наше спасење. Из вере. као из првоврлине, роје се све свете врлине и све свете тајне. Оне нас преко чудесног Богочовека, оваплоћеног Бога Логоса, и сједињују са Трисветим Божанством. То је за нас људе најсавршеније и најпотпуније јединство, свејединство.
Свети Максим Исповедник благовести богочовечанску истину: У Цркви, по промислу Божјем, сви људи постају као једна природа и као једна воља, Духом Светим сједињавани са Богом и међу собом.[5] Ова истина је сва присутна, сва жива, сва очигледна, сва животворна и бесмртна у богослужењу Православне Цркве, у њеном благодатно-врлинском животу богочовечанском. Нама људима Богочовечанска вера Христова даје све и сва што је нашем људском бићу потребно за вечни живот у свима Божјим световима.
Без ње – људско биће је биће ужас над ужасима, проклетство над проклетствима. Том вером ми стојимо и вечно постојимо у Цркви Спасовој. Она је сва од Цркве и сва у Цркви. Једна и јединствена од врха до дна, та вера је „једанпут дана светима“[6] Богочовеком Господом Христом кроз Његов Богочовечански домострој спасења: Цркву Православну.
Божанску истину благовести Свети Јован Касијан говорећи: „Нема сумње, ван Цркве је онај који не држи веру Цркве“.[7]
Попут светих Апостола, свети Оци и Учитељи Цркве херувимски богомудро и серафимски ревносно исповедају јединство и јединственост Цркве Православне. Стога је појмљива пламена ревност светих Отаца Цркве при сваком одвајању и отпадању од Цркве, и њихов строги однос према јересима и расколима. У томе погледу од изузетне су богочовечанске важности свети Васељенски и свети Помесни Сабори. При њиховом христомудром духу и ставу, Црква је не само једна него и једина. Као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико Цркава. По Богочовечанском бићу своме, Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос — један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељења Цркве никада није било, нити га може бити, а бивала су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене са вечноживог Богочовечанског Чокота — Господа Исуса Христа.[8]
Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвајали су се и отпадали јеретици и расколници, и тиме престајали бити чланови Цркве и сутелесници Богочовечанског тела њеног. Тако су најпре отпали гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па… редом сви остали припадници јеретичко-расколничког легиона.
НАПОМЕНЕ:
[1] 1 Кор. 3, 11.
[2] Гал. 3, 28; ср. Кол. 3, 11. 15.
[3] 1 Кор. 10, 16—17; 12, 12.
[4] Јн. 17, 21. 22. 23.
[5] Quaest. ad Thalas.; P. gr. t. 90, col. 272 CD.
[6] Јуд. 3.
[7] De incarn. Domini, Contra Nestor., lib. III, c. 14.
[8] Ср. Јн. 15, 1—6.
Плирома или пуноћа божанског.
Шта је то плирома