Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

Саборност Цркве

Тројична саборност

 

Самим тим што је „сутелесник“ у телу Цркве, сваки хришћанин је ималац Богочовечанске, Светотројичне саборности. Да, он је слика и прилика те саборности. У томе се и састоји сво божанско величанство човекова бића, сва дубина и висина и ширина човекове боголикости, и човекове богочовечности. Све у њему, на крају свих крајева, бива и јесте: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Α то није друго до непрекидни подвиг отројичења, и подвиг обогочовечења. Са једним циљем: постати „обитељ Свете Тројице“. Α то су постали, и постају, свети подвижници, које Црква радосно велича и слави у својим молитвама. Разуме се, сваки хришћанин постаје „обитељ Свете Тројице“ по мери свога peвновањa и труда у светим тајнама и светим врлинама.

Ο Тројичној саборности Цркве богонадахнуто говори и Никеоцариградски Символ Вере. Првих осам чланова благовесте тајну Свете Тројице и богочовечанску веру у Њу. Девети члан благовести тајну Богочовекове Цркве, и веру у њу. Тако се сва Света Тројица настањује у Цркви и живи у њој, те у њој све бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Ο томе богоречито сведоче многобројни Тројични возгласи, којима се обично завршавају све молитве Цркве и сав богослужбени живот њен; на првом месту света Литургија; то богочовечанско срце њено. У Цркви Пресвета Тројица нeпрестано сва дела, сва свештенодејствује. По свеистинитој речи Спасовој: „Отац мој до сада дела и ја делам“:[1] дела кроз Сина у Духу Светом. Таква је природа, и неизменљива категорија богочовечанске вере. Црква је пуна и препуна Господа Христа, Богочовека. Α због Њега и преко Његовог Богочовечанског домостроја cпасењa пуна и Свете Тројице. Да, пуна Свете Тројице, јер пуна Бога Сина, због Сина пуна и Духа Светога, и кроз то пуна Бога Оца. Богонадахнута је реч Учитеља Цркве Оригена: „Црква је пуна Свете Тројице“.[2]

У Богочовечности Цркве је њена Тројична саборност, и у томе њена посебна вечност; вечност њене Вечне Истине, њене Вечне Правде, њене Вечне Љубави, њеног Вечног Живота. Изузетна вечна новина Новог Завета је то што је Црква — Богочовек Господ Христос, вечно тело Његово, и Он вечна глава њена. У њој непрестано дела Свесамостална Друга Личност Пресвете Тројице; и то дела „тројично“, саборно са остала Два Свесавршена и Свесамостална Лица Пресвете Тројице. У Богочовечански саборном телу Цркве, у коме постоје милиони и милиони личности као сутелесника Спасових, свака личност поседује своју боголику свеслободу, и кроз свете тајне и свете врлине живи богочовечанском љубављу у слободној богочовечанској хармонији и слози са безбројним члановима Цркве, напајана животворним силама Тројичне саборности, која је сва присутна у Цркви кроз Богочовека Господа Христа. У томе је и сва новина, и изузетност, и савршенство богочовечанског друштва Христовог. У томе и света тајна свих богочовечанских личности у Цркви скупа, као и сваке личности посебнο. Ту се сав живот живује и збива кроз свете тајне и свете врлине: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Да, доживљује се и остварује отројичење свих верних кроз обогочовечење, кроз охристовљење. Јер се све човечије само преко и због Богочовека отројичује. Таква је вечна категорија Цркве, њенога бића, и њенога живота, и њене богочовечанске бесмртности, и њене богочовечанске вечности.

У Богочовечанском телу Цркве: сви смо ми срцем у једном срцу — саборном срцу Цркве; умом у једном уму — саборном уму Цркве; сви смо ми душом у једној души — саборној души Цркве; сви смо ми животом у једном животу — саборном животу Цркве. Откуда то? Отуда што смо сви у једном телу Цркве, у једном Христу, у једном Богочовеку, који је и вечна Глава тог свечудесног тела. Сви чланови Цркве, у свима световима, повезани су том светом и свеобухватном и животворном богочовечанском саборношћу. Кроз свете тајне и свете врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме. Иначе не би било — једно тело, и то под једном Главом. Наша мисао. ако је саборна, ако је „са свима светима“, онда је Христова;[3] тако и осећање, и хтење; тако и сав наш живот у Цркви. Сви смо ми у Цркви благодатно-органски повезани кроз свете тајне и свете врлине. У томе увек стваралачки учествује наша слободна христочежњива воља. Отуда у нас православних она силна неодољива, чежња ка тој светој богочовечанској саборности и животу у њој. Отуда у нас на свакодневним богослужењима тако честа молитва, и молитвени вапај: „Спомињући Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо“. — То значи: све биће своје, све што је у нама боголико, богосаздано, богочежњиво, и сав живот свој предати Христу Богу. Зато што у Њему Богочовеку Васкрслом и Вазнесеном — и јесте једина Вечна Радост боголиког бића човековог, једина Вечна Истина, и Правда, и Блаженство, и Рај, и свако савршенство. То нам сведочи сва Историја Исуса Назарећанина, као и сва историја рода људског. Нема сумње, Богочовек Исус Христос је и најсавршенији Бог и најсавршенији човек. То нам нарочито посведочавају безбројни следбеници његове свете богочовечанске вере, првенствено следбеници свети и христолики. Јер само је у светости права, истинска, бесмртна слобода, богочовечанска слобода човекове личности, и у њој божанска свевредност човекова бића. Свети пут богочовечанске вере јесте: „Са свима светима“ саборно мислити, саборно осећати, саборно живети, саборно веровати, саборно се молити, саборно врлиновати, саборно бесмртовати, и тако узрастати „у човека савршена, у меру раста висине Χристове“,[4] висине којој нема краја ни у времену ни у вечности. Што црквенији човек, то он све светије и све саборније осећа шта бива у Богочовечанском телу Цркве и у њеној Божанској Глави. Јер свака света тајна и свака света врлина, понајпре молитва, сједињује, осаборњује човека најпре са „Богом врлине“ — Господом Христом Богочовеком. Α кроза Њ са Пресветом Богородицом и „са свима светима“, и са сваком ћелијицом богочовечанског тела Цркве. Ово молитвено саборовање, ова молитвена саборност непрекидно траје кроз васцели богочовечански живот Цркве. У ствари, суштина Православља најверније и најречитије казује себе кроз то молитвено саборовање. Молитвени живот Цркве стално кружи кроз „Сабор“ светих Арханђела и Анђела, кроз „Сабор“ Светог Претече, кроз „Сабор“ светих Апостола, кроз „Сабор“ светих Отаца, кроз „Сабор“ свих Светих, кроз „Сабор“ свих православних.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јн. 5, 17.

[2] Р. gr. t. 12, col. 1264.

[3] Еф. 3, 17—19.

[4] Еф. 3, 17—19; 4, 13.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома