НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Философија „по човеку“

 

Насупрот богочовечанској философији „по Христу“ стоји човечанска философија „по човеку“. Она обухвата све философије којима је човек — мерило истине. Све проблеме живота и сазнања оне решавају човеком и по човеку. Стога су све оне „хуманистичке“, или боље: хоминистичке. Њихово је основно начело: човек је мерило свих бића и ствари — μέτρον πάντων άνθρωπος. И то човек овакав какав је у својој конкретној психофизичкој датости: са свима недостацима, манама, гресима, страстима, злим силама. Очигледно је да су грех и зло стваралачке силе у човеку, које учествују у целокупном животу његовом. Учествују и у његовим мислима, и у његовим осећањима, и у његовим расуђивањима. Отуда начело : „човек је мерило свега“, мора значити и: грех је мерило свега; зло је мерило свега. А посредно значи и: ђаво је мерило свега. Јер за свете, видовитије људе очигледна је истина да је човек — „радионица ђавола“[1], пошто је радионица греха и зла. А грех и зло су увек ђаволово дело, ђаволов посао. У свакоме греху и у свакоме злу увек има по мало ђаволове логике, ђаволове душе. Зато је сва философија „по човеку“, у крајњој линији својој, — „празна превара“, голо „казивање људско“[2]. Збиља, која је то философија „по човеку“ решила проблем људског живота? Ниједна, јер није решила проблем смрти. А проблем смрти се задовољавајуће може решити једино васкрсењем. — Која је то хоминистичка философија решила проблем истине? Ниједна, јер се проблем истине може решити ако се истина покаже као жива и бесмртна стварност у нашем човечанском свету. — И опет: која је то хуманистичка философија решила проблем Бога и човека? Ниједна, јер нам није могла показати ни истинитог Бога ни истинитог човека.

Неке хоминистичке философије решавају проблеме „по стихијама света“. То су оне што поједине стихије света проглашују за суштину света, или за почетну свестваралачку силу света, или за праузрок света. Као: ватру, воду, ваздух, етар, материју, атом, електрон, фотон. Али све то не решава постављене проблеме него осложњава, остављајући насу безотворној тамници људског сазнања и у загушљивом челичном јајету људског греха, зла и смрти. И човек, ако се искрено и мученички удубљује у главне проблеме живота и сазнања, мора се сложити са највећим богочовечанским философом Светога Духа, светим апостолом Павлом, и рећи: све су те философије „по човеку“ приче људске, „казивања људска“, бајке људске, сањарења људска, мудријашења; кроз све њих зуји и бруји — „празна превара“. Заробе ли човека, он је заиста врло несрећан са свима њима.

Не човек него Богочовек је решење свих људских проблема и оваплоћење свих људских благовести. Благовести које почињу у овоме свету, да се потпуно расцветају и вечно трају у ономе свету. Бог Логос је, поставши човек, све људско претворио у вечиту благовест. Каква неисказана благовест — бити човек, откако је Бог Логос постао човек! Имати душу људску — каква благовест, откако је душа људска постала душом Богочовека Христа! Каква чудесна благовест — живети живот људски, откако је оваплоћени Бог Логос живео њиме! Све људско у Њему је заиста Бог „благословио сваким благословом“[3], и све је то процветало божанском бесмртношћу. „Јер у Њему живи сва пунота Божанства телесно:[4] сва пуноћа Божанске Истине, сва пуноћа Божанске Правде, сва пуноћа Божанског Живота, сва пуноћа Божанске Вечности, свих Божанских савршенстава; речју: сва пуноћа Друге Ипостаси Пресвете Тројице. И то живи — „телесно = „σωματικώς“: у границама тела људског, стварно, видљиво, опипљиво, „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше“[5]. Да: Безгранични у ограниченом, Вечни у временском, Бог у човеку. „Иако се оваплоти сав —, Бог Логос је и са Оцем сав; телом ограничен, Божанством неограничен“[6]. Шта је то Божанско, што би људи могли пожелети, а да им није дато у Господу Христу, и то дато „телесно“, опипљиво, преношљиво? Шта је то Вечно, што би желели видети, а да га у Господу Христу не виде оваплоћено, остварено, „на телесан начин = бώματικας“? Са Њим и у Њему ми заиста и имамо и видимо Божанско, Безгранично и Вечно у свима њиховим савршенствима. И тако опитно, на основу личног искуства знамо. Јер у Богочовеку Христу нема ничег апстрактног: сав Бог у Њему је телесно присутан у нашем свету, телесно дат и познат. Стога је богочовечанска философија, философија „по Христу“, једина у ствари реалистична, и емпирична, и експериментална, и прагматична, и доживљајна. Христом је све Божанско и Вечно постало човечански стварно, емпирично, опитно, доступно, доживљајно. Свата пуноћа Божанства живи „телесно“ у — телу Христовом: Цркви. И хришћани, живећи у Цркви, живе у пуноћи божанског живота, и све што је Христово доживљују као своје. Његовом богочовечанском пуноћом испуњују себе.[7] Зато свети апостол и вели хришћанима:

„И ви сте испуњени у Њему“[8]. „О, какве речи! ви имате ништа мање него Он сам, јер сте и ви испуњени Божанством Његовим. Јер пошто је природа наша сједињена са Богом то смо и ми у Њему постали заједничари Божанске природе — θείας έκοινιυνήσομεν φύσεως“[9].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Молитвено правило пред свето Причешће, Молитва четврта.

[2] Кол. 2, 8.

[3] Еф. 1, 3.

[4] Кол. 2, 9

[5] 1 Јн. 1, 1

[6] Икуменије, тамо, сар. 2, vers. 9; col. 32 D.

[7] Ср. Јн. 1, 16; 2 Петр. 1, 3—9.

[8] Кол. 2, 10.

[9] Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 2, vers. 10; col. 1240 D.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *