НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Христопознање од христодоживљавања

 

Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове. Како? Доживљавајући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа. Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, — тако се хришћанин постаје, тако и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од Христодоживљавања. Христову љубав познаћеш, ако је доживљујеш; Христову истину познаћеш, ако је доживљујеш; тако и Христову правду, и Христову смерност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћеш, само ако их доживљујеш. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. „Силу васкрсења Христова“[1] познаће човек, ако васкрсне себе из гроба грехољубља, и буде ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Господом Христом, и живи Њиме васкрслим[2]. Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком, јер су људи само „у Христу Исусу Господу нашем — мртви греху а живи Богу[3].

Спасоносну силу страдања Христових познаћемо, ако их доживљујемо, ако узимамо учешће у њима, ако имамо „заједницу — τήν κοινωνίαν“ с њима. Α то је неопходно, јер су она бескрајно важна у богочовечанском домостроју спасења. Страдања Христова, шта сачињава? Сав живот Његов, од рођења до васкрсења. За Њега, безгрешно и кротко Јагње Божије, страдање је било не само: бити пљуван, бити шибан, бити бијен, бити исмеван, бити распет, бити хуљен, него и живети тридесет и три године међу подивљалим и опогањеним од греха људима. Зато, хоће ли човек да позна „заједницу његових мука“[4], и спасоносну силу њихову, треба да доживљује сав живот Његов, нарочито крсну смрт Његову, свежртвену и свеспасоносну. У њу се ваља свим бићем толико уживети, толико јој се саобразити, толико је у себи одразити, да човек постане — „налик на смрт његову“[5] и тако је осети као нешто неопходно за себе, за своју људску природу, за своје cпасење. Α то ће човек постићи када заједно са светим апостолом буде могао рећи: „С Христом се разапех“[6] :разапех себе свету, и свет себи; мртав сам за свет и његове греховне сласти, и свет је мртав за мене са свима својим смртоносним страстима и саблазнима; живим само оним што припада распетом Богочовеку, а ничим што припада грехоиманом свету; ради Христа „разапе се мени свет, и ја свету“[7]. Тада човек силом свепобедне смрти Христове побеђује сваку смрт у себи и у свету око себе. Α тиме и сваки грех, јер су греси једина сила која производи и ствара смрт.[8] Ту страшну силу човек и побеђује једино свеспасоносном силом смрти Христове, богочовечанске и стога чудотворно свемоћне. Α свеспасоносне смрти Христове и свепобедне благодатне силе њезине ми постајемо заједничари кроз прву, почетну свету тајну — тајну крштења: јер сви који се крштавамо У Христа Исуса, у смрт Његову се крштавамо; и кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем[9].

Ради чега све то чини, христочежњиви свети aпостол свесрдно исповеда: „ . .. не бих ли како достигао у васкрсење мртвих“[10]. — Ето циља коме се иде кроз све еванђелске подвиге и христолике доживљаје. Тиме се завршава богочовечански пут спасења. Кроз све еванђелске доживљаје, кроз сва страдања за Христа, кроз сва умирања за Христа, хришћанин вођен вером иде с молитвеним трпљењем, јер зна да се једино тако стиже у васкрсење мртвих. Пости ли, хришћанин с молитвеним трпљењем проходи подвиг поста не би ли тим добровољним самомучењем и умирањем за Христа достигао васкрсење мртвих. Чини ли милостињу; моли ли се; смирава ли себе; страда ли за еванђелску истину; служи ли ближњима; љуби ли непријатеље; благосиља ли оне који га гоне; чини ли добро онима који га мрзе; — све те еванђелске подвиге хришћанин проходи с молитвеним трпљењем, не би ли тим блаженим самомучењима и радосним умирањем за Христа достигао у васкрсење мртвих. Подвизи су пут, васкрсење је завршетак пута. Алисе до краја пута не може доћи ако се не пређе сав пут. Васкрсење је врх пирамиде спасења; подвизи су пирамида на којој стоји врх. Стога су подвизи неопходни да би се постигао циљ спасења. Као што је све што је под врхом пирамиде потребно врху да би био врх, тако су и васкрсењу неопходни сви еванђелски подвизи који му предходе. Извуче ли се оно на чему врх пирамиде стоји, онда и сам врх пада и престаје бити врхом.

Правда од Бога постаје наша — вером, праведност наша пред Богом постиже се — вером, заједничарење наше у спасоносним страдањима Христовим обавља се — вером, по знање и осећање васкрсења Христова и силе његове стичемо — вером. Равноапостолни Златоуст, ваистину пети Еванђелист, благовести: Добро је апостол рекао: „не имајући своју правду“, тојест не ону коју сам ја стекао знојем и трудом, него ону коју сам добио од благодати, ону „која је кроз веру Христову, правду која је од Бога вером“. — Вероватнο да су Филибљани говорили, да је правда која се стиче трудом важнија; стога свети апостол и показује да је та правда према правди Божјој — трице, ђубре. Правда Божја бива д вере Божје, тојест њу даје Бог: та правда Божја је потпуно дар Божји. Α дар Божји далеко превазилази маловажност добрих дела која обављамо нашим старањем. Α шта је вера? У вери је познање Христа Бога; вером се стиче знање ο Богу — и без вере немогуће је познати Га. Α на који начин? Вером треба познати силу васкрсења Његова. Јер какво нас умовање може убедити у васкрсење? Никакво, већ једино вера. Α ако се васкрсење Христово по телу познаје вером, онда каквим се умовањима може схватити рођење Бога Логоса? Јер васкрсење је мање од рођења. Зашто? Зато што је примера васкрсења било много, међутим се од Дјеве нико никада родио није. Према томе, ако и оно што је мање важно од рођењa по телу треба вером примити, како се онда умовањем може схватити оно што је далеко важније, бескрајно, неупоредљиво важније? То сачињава правду. Јер треба веровати да је то могло бити; а на који начин је могло бити — не може се објаснити. Од вере зависи и заједничарење у страдањима. Како? Тако, ако не бисмо веровали, ми не бисмо ни страдали; ако не бисмо веровали да ћeмо, сапострадавши с Христом, и сацаровати с Њим, ми не бисмо не трпели страдања. Дакле, и Христово рођење и Христово васкрсење усваја се вером. Видиш ли да је потребна не само вера, него вера сједињена са делима. Свакако онај верује да је Христос васкрсао који смело предаје себе опасностима, који заједничари у Његовим страдањима, јер заједничари са Васкрслим, са Живим…

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Флб. 3, 10.

[2] Ср.Кол.3,1.

[3] Рм. 6, 11

[4] Флб. 3, 10.

[5] Тамо.

[6] Гал. 2, 19.

[7] Гал. 6, 14.

[8] Ср. Јак. 1, 15; Рм. 6, 23.

[9] Ср. Рм. 6. 3. 5.

[10] Флб. 3, 11.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *