Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Обогочовечење човека

 

Светоотачки је богомудри наук: Бог је постао човек, да бисмо ми Њиме постали „богови по благодати”. Његово очовечење, и од њега — наше обожење. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком.

„Једно тело многи”, јер нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме, и сваки свима; и још: сваки свакоме. Наша сила, и моћ, и живот, и бесмртност, и блаженство, само су у томе јединству, које нам даје, ко? Тело Христово, тело Божије. Чудесни Господ Христос је наше истинито јело, наше истинито пиће[1]. Jep je Он тај „један хлеб”; јер Њиме „сви у једноме хлебу имамо заједницу”. Он је и сама заједница, и сила те свете заједнице, свете саборности Цркве. Причешћујући се светим хлебом и светом крвљу Господа Христа, ми се причешћујемо Његовим светим Телом, које је увек једно, и свуда једно. „Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме”[2]. На тај начин смо Христом и у Христу „једно тело” са свима светим апостолима, и пророцима, и мученицима, и исповедницима, и свима светима. А од ове заједнице „са свима светима”[3] има ли боље, и светлије, и вечније, и милије заједнице? Бити „са свима светима” „једно тело”, и то — „тело Христово”![4]А особине тога тела? Оно је Божије, и све што је Божије — његово је. Ато је најузвишеније, и најбоље, и најбесмртније, и најсавршеније што људско биће може замислити и пожелети.

Блажени Теофилакт следујући светом Златоусту, богомудро расуђује: Шта је хлебу Евхаристији? Тело Христово. А шта постају причесници? Тело Христово; не тела многа, него једно тело. Јер као што хлеб из многих зрнаца jeдан постаје, тако и ми, будући многи, постајемо једно тело Христово. Бог нам ради тога даје тело Своје, данас сједини: и са Њим, и нас међу собом. Јер пошто је првобитна природа тела нашег грехом постала трулежна, и лишена живота, Господ нам даде Своје безгрешно и живо тело, с лично нашем, да бисмо, причешћујући се њиме, помешали се са Његовим телом — προς αυτήν άνακραύwυμεν (= сјединили се са Његовим телом), и живели безгрешно – σναμσρτητως уколико је могуће[5].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Јн. 6, 55—56. 48.

[2] Рм. 12, 5; ср. 1 Кор. 12, 27.

[3] Ср. Еф. 3, 18; 4, 11—16

[4] 1Кор. 12, 27.

[5] Expos. in Epist. 1 ad Cor. с 10. ν. 7; Р. gr. t. 124, col. 685 ВС. — ср. Св. Златоуст, Homil. XXIV, 2; in Epist. I ad Cor.; P. gr. 61, соl. 200.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома