НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Богочовек у царству смрти

 

Он добровољно узима на Себе оно што је најстрашније и најубитачније за људе у свету: смрт, и све муке у вези са њом. Па усто још и најсрамнију смрт: смрт па крсту. И кроз смрт Своју силази у царство смрти истим путем као и сви људи. Силази, да и тамо објави спасење од смрти, јер је у царству смрти неупоредљиво више људских бића него на земљи. Ушао je у царство смрти као и сваки човек; али пошто је Његово Божанство било нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом, — у оном случају са душом (мада се ни од тела Свога није одвајао) —, то се Он и појавио тамо и као Бог и као човек, као Богочовек. То је оно што је разнело смрт, изнутра је разорило. „Смертију смерт поправ = смрћу разрушивши смрт“, Богочовек је васкрсао из мртвих ослободио од смрти род људски. Кроз Своје васкрсење Он је као Богочовек повезао људе са бесмртним животом: дао им нови живот, и ново богочовечанско oceћaњe вечнога живота, свеживота у Њему. И joш, осечање свејединства у Њему: и неба и земље, и Бога и човека … и овог и оног живота, и живих и умрлих. Зато је Спаситељева крсна смрт толико важна и толико неопходна у домостроју спасења света. Jep без Његове смрти, не би било ни Његовог васкрсења, те тако не би било ни спасења од смрти, ни победе над смрћу. Поред тога, не би било ни вазнесења тела на небо, — тог завршног свеславног циља богочовечанског подвига спасења. А то опет све значи: човек би остао роб смрти; бесмртност не би била васпостављена, и са њом — логосно свејединство твари; грех би и надаље остао јачи од људи, а помоћу њега и смрт и ђаво. Мукама људским не би било краја ни у једном свету.

Наводећи апостолову благовест: „… кроза Њ да помири све са Собом, сатворивши мир крвљу крста Његова, кроза Њ све, било на земљи или на небу“, Свети Златоуст благовести: Велика је ствар помирење, још већа — помирење кроз Христа Господа, а и од ове већа — помирење крвљу Његовом, и не просто крвљу, него, што је још веће, крстом. Тако, овде имамо пет чудесних ствари: помирио нас је са Богом, и то Собом, смрћу, крвљу, крстом. О, како је Он све то спојио! А да ти не би иомислио да је све то једно исто и да је крст сам по себи нешто, апостол вели: „кроза Њ“.[1]

На основу чега он то сматра важним? На основу тога што је Син Божји то извршио не на тај начин што је изговорио неколико речи, него што је Себе сама дао ради помирења, и тиме све урадио. А шта значи: „све на небу“? Јер речи: „све на земљи“ — разумљиве су, пошто је на земљи све било испуњено непријатељством и силно разједињено; сваки је од нас био у завади са самим собом и са многима. Но како је помирио „све што је на небу“? Еда ли је и тамо било раздора и неслоге? И како ми говоримо у молитви: „да буде воља Твоја ина земљи као на небу“? Шта рећи на то? Земља се била одвојила од неба, анђели су непријатељевали против људи видећи Господа свог вређаним од њих. И ово непријатељство Господ је пресекао. Како? Преместивши човека на небо, Он је не само помирио „све што је на земљи“, него је човека узвео к анђелима, човека који је био непријатељ и противник. Ето, то је — дубоки мир! Анђели су се опет стали јављати на земљи, пошто се и човек јавио на небу. Бог је анђеле свео међу људе, а људе узвео међу анђеле. Најпре је анђеле свео к нама, а затим је човека узвео к њима; земља је постала небо, пошто је небо имало примити земнике. Сада небо није заграђено од нас непроходном преградом; и сваки верник има свога анђела. Откуда се то види? Из речи Спасових: Гледајте да не презрете једнога од ових малих; јер анђели њихови једнако гледају лице Оца мога небескога (Мт. 18, 10)[2].

У телу Бога Логоса, Цркви, све се човеково исцељује од свега греховног, и смртног, и ђавољег: исцељује се ум, и разум, и савест, и срце, и воља; речју: исцељује се васцело биће човечије. Искупитељска, и васкрситељска, и преобразитељска, и вазнеситељска жртва Спаситељева обухвата васцелог човека, и сва људска бића. Богочовечански подвиг помирења људи са Богом, преко Цркве се распростро и на незнабошце, некад отуђене од истинитог Бога и непријатеље Богу. Отуђене, чиме? Гресима, живљењем „у злим делима“[3].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Блаж. Теофилакт вели: Свети апостол није рекао: „крста“ (ст. 20), и стао, него је додао: „Његова“, да ти не би помислио да крст може нешто сам по себи. Јер није спасао просто крст, већ Његов крст. (тамо, сар. 1, vers. 20; col. 1225 В).

[2] Св. Златоуст, тамо, Homil. III, 3.4; col. 321. 322.

[3] Кол. 1, 21.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *