НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Философија „по Христу“

 

Ето философије „по Христу“: мислити „о ономе што је горе“, што је у Христу вазнесеном и прослављеном. Философија „по Христу“ стиче се једино животом у Христу, Христом живети, Христом мислити, — то и значи бити хришћанин. Када свети апостол наређује: „Мислите ο ономе што је горе“, он нам је у претходном стиху казао да то значи ово: мислите ο ономе што је Христово. Јер „Христово“ је циљ мисли, њен крај, њено савршенство, њен врхунац; даље се нема куд, нити може. Јер шта је савршеније и бескрајније од Њега, Бога Логоса и човека — Богочовека? У Њему су сви највиши врхови за људску мисао; ту никаква смрт не допире; ту мисао бесмртује и богује и блаженствује. То је највиши врх до кога се људско биће попело, ношено и узнесено Јединим, ваистину Јединим Истинским Човекољупцем — Богочовеком Христом. Са дна земаљског понора до у врх небеса, и изнад свих небеса, — то је назначење, то распон, то диапазон људске мисли. Зато хришћанинова мисао стално васкрсава из земаљског, из прашинског, из смртног, и понире у небеско, у бесмртно, у вечно. Саживљавање Христу, састрадање, саваскрсавање, савазнесавање, речју: саоваплоћавање Христу, — то је пут и хришћаниновог живота и хришћанинове мисли. Земља, и што је на њој, то је зрно песка за нашу мисао, њена полазна тачка. Α она — сва повучена васкрслим Богочовеком у Његове безбројне светове небеске. Α тамо, „горе, где Христос седи с десне стране Бога“, наша мисао се сва раззрачи у све божанске бескрајности и бесмртности. За њу нема провалије између овог и оног света, између земље и неба: Господ Христос их премостио, јер је Својим богочовечанским телом везао све земаљске и небеске светове. Као неком јаковљевском лествицом, по којој силазе и улазе не само Анђели него и људи. Да, Христови људи. Није узалуд човекољубиви Спаситељ рекао: „Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе κ Сину Човечјему“.[1] Α у Цркви су измешани Анђели са људима; и људи су постали земаљски анђели, и непрестано узлазе ка Господу Исусу који седи с десне стране Бога, тражећи „оно што је горе“. Свака христочежњива мисао је као анђео који са земље узлеће у Христом отворена небеса, изнад којих Он царује и влада над свима световима, и неодољиво привлачи κ Себи све што је пробуђено за своје божанско назначење. За хришћанинову мисао нема смрти; све их он побеђује силом Васкрслога. Зато је она у ствари једина слободна мисао, јер је бесмртна божанском бесмртношћу. Мисао човекова је по природи логосна; није од земље; зато је небочежњива, христочежњива. И када свети апостол захтева да мислимо „о ономе што је горе“, он захтева оно што одговара природи људске мисли. Α то је: да се мисао заврши Христом Богом; да се преобрази у христомисао, у богомисао; да вечито борави у Господу Христу.[2] У томе је њено природно савршенство, у томе и њено вечно блаженство. Тек као христомисао, људска мисао нађе себе, свој прави живот, своју божанску бесмртност, и претставља истинску благовест. Α дотле, она није друго до горковест. Зароњена у смртно, у греховно, у земаљско, у демонско, зар она није у паклу где горчинама нема краја? Α она је Богом Логосом саздана логосна, да би човеку била прва благовест, прво еванђеље. Α најпре благовест себи самој. Господ Христос нам је, као Богочовек, први и једини открио божанску тајну мисли људске; ову тајну: мисао људска је у суштини праблаговест, праеванђеље.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јн. 1, 51.

[2] Флб. 4, 7.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *