НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Охристовљење – Духом Светим

 

Нема сумње, као што је у души човековој прво христоoceћањe и прво христопознање од Духа Светог, тако и сва потоња христоосећања и христопознања извиру из Њега, и усавршавају се Њиме. Све што је Богочовек Христос донео роду људском постаје наше, људско, само помоћу Духа Светог, који као градитељ Цркве благодаћу својом устројава спасење сваког члана Цркве посебно. Мимо Духа Светог, и без Духа Светог, ништа Христово не може постати наше, људско. Као што се у Светој Дјеви оваплотио од Духа Светог, тако се Господ Христос духовно оваплоћује у нама помоћу Духа Светог, помоћу његових светих, благодатних, стваралачких, обогочовечујућих дарова. Другим речима: човек се једино Духом Светим ухристовљује и охристовљује, тојест спасава, освећује, обожује, удуховљује, одуховљује, утројичује и отројичује. У хришћанству су сви духовни дарови, од Духа Светога. Њиме се постаје духован, јер примајући Њега хришћани постају духоносци, и ове духовно доживљују као живот свога живота, и душу своје душе, и савест своје савести.[1] Хришћанин је онај који има Христа у себи. Α Христа усељује и настањује у души човечјој само Дух Свети. Хришћанин је у ствари христоносац. Α то постаје и остаје само Духом Светим. Зато је Спаситељ сав свој домострој спасења света засновао на Духу Светом.[2]

Целокупна тајна Христа и хришћанства је у Духу Светом. Што је Христово, остварује се у нашем човечанском свету једино помоћу Духа Светог. Свако Христово дело, и чудо, и мисао, својој стварношћу, и оствареношћу, и остварљивошћу сведочи ο Духу Светом и његовој свестваралачкој божанској делатности у земаљском свету. Божанско само Духом Светим постаје човечанско. Небеско само Духом Светим земаљско. Када је Бог Логос ушао у наш свет, ушао је оваплотивши се од Духа Светог; када је објавио своје Божанство, објавио Га је Духом Светим;[3] када је открио тајну своје чудотворне делатности и божанске свемоћи, указао је на Духа Светог;[4] када је основао Цркву, основао ју је Духом Светим, и Њега оставио у телу Цркве као устројитеља спасења људи кроза све векове.[5] Најочигледнија је еванђелска стварност: Дух Свети је све и сва у Цркви. Зато је Спаситељ јасно и одлучно објавио благовест: да се хула на Духа Светога неће опростити ни у овом ни у оном свету.[6] Имајући све то у виду, духоносни апостол и пише Кориићанима: „Што се пак тиче духовних дарова, браћо, нећу вам затајити. Знате да кад бејасте незнабошци иђасте к немим идолима, како вас вођаху. Зато вам дајем на знање да нико ко Духом Божјим говори неће рећи: проклет био Исус! и нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светим“.[7]

Све стварности еванђелске су од Духа Светог; Дух Свети изграђује све духовно. Иако невидљив по бићу, Дух Свети је видљив у делима својим. Ето: Дела Апостолска су сва од Духа Светог. Хришћанство се одликује од незнабоштва: Духом Светим, његовом непрекидном делатношћу у Цркви која се пројављује кроз све духовно. Незнабоштво је отсуство Духа Светог у духу људском. Присутан у човеку, Дух Свети производи оно што је духовно. Α то проширује и продубљује у души и богоосећање и богопознање и богопоштовање. Духом Светим човек све јаче и јаче доживљује истинитог Бога и Господа Исуса Христа као свој живот и као бесмртну богочовечанску силу свога људског бића. Заиста, само духоносац зна Бога; ко нема Духа Светог, незнабожац је. Α незнабожац носи у себи мртву душу, и служи мртвим: „немим идолима“, јер без Духа Светог душа људска је мртва за све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Незнабоштво? — Неизмеран пад душе људске. Уместо да служи свеживом и свеистинитом Богу и Господу, човек служи немим киповима, мртвим стварима као божанствима. Но то није ни чудо, јер без Духа Светог у себи дух људски је у ствари изван себе, и непрестано лута по пустињама небића и ломи се по гудурама ништавила. Α долази κ себи тек. када се крсти Духом Светим, када се роди и препороди Њиме, јер онда пpeђe из смрти у живот. Крштење, — ето моста из небића у биће, из смрти у бесмртност, од небога κ Богу од незнабоштва хришћанству.

Када човек духовно прогледа? Када у Исусу Бога угледа, осети, види, позна. Α то постиже када се освети Духом Светим, и стане свето живети, свето мислити, свето осећати, свето делати. Онда га и живот, и мисао, и осећање воде Христу, и откривају у њему Бога и Господа. Јер „нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светим“.[8] Дух Свети „испитује све“, и „дубине Божије“, које су у Исусу Богочовеку.[9] Да није Духа Светога, ми не бисмо знали да је Исус — Син Божји и Бог, и да нам је донео толике дарове и божанска савршенства, какве око људско не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дођоше.[10] Само светима открива се Духом Светим пресвета тајна Богочовека Исуса.[11] У свему што се тиче Господа Исуса, увек важи она тајанствена благовест и божанско обећање ο Духу Светом: „Οн ћe вас научити свему“.[12] Сам дух човеков не може се снаћи пред безграничном тајном Исусовом, јер она премаша све ђтo је човечије, уколико Богочовек премаша човека. Једино када се помоћу светих тајни и светих врлина ороди и сроди са Духом Светим, дух човечији сазнаје тајну Исусову.

Дух човеков према Духу Светом, то је твар према Творцу. Твар — ограничена и несавршена, Творац — безграничан и свесавршен. Као творевина, дух човечји мора бити ограничен; Дух Свети је безграничан по свему, јер је Бог. Сви дарови његови су безгранични, бескрајни, вечни. Но у Њему, они су при свој разноликости једно: у мноштву јединство, у јединству мноштво. У људима пак, ти су дарови различни. Дух Свети сједињује различне дарове у једно божанско јединство, и тиме сједињује и имаоце тих дарова у такво јединство. Кроз своје различне дарове Он сједињује разне духове људске у једно саборно, свето, црквено јединство. Да, дарови су Духа Светога, различни, али су сви у једноме телу — Цркви, од једнога Духа.[13] Сви служе једноме циљу, и сви извиру из једнога извора. Зато се духовни људи — οι πνεvματικοί — oceћajy органски сједињени међу собом. Дух Свети, као благодатна душа Цркве, сједињује све чланове Цркве у једно срце, у једну вољу, у један живот, у једно биће. Преко Духа Светог, и у Духу Светом, се осећају уједињени међу собом вечним благодатним јединством, иако су бескрајно издиференцирани као посебне личности. Света саборност јединства и јединство свете саборности од Духа су Светог.

„И службе су различне, али је Господ исти“.[14] Све службе у Цркви сливају се у једну службу: богослужбу, богослужење. У телу Цркве, иза најразличнијих служби, стоји исти Господ, те све служе истом циљу. Све службе у Цркви уједињује сам Господ Исус, који је и дошао да служи. Чему? Спасењу света. Све многобројне службе његове стапају се у једну службу: спасење света. Томе је Спаситељ служио кроз целокупни живот свој на земљи: кроз сва дела, мисли, осећања, речи, страдања. Све службе спасењу у Спаситељу су једно. У Цркви, оне су расподељене, али им је и основ и циљ исти. Сви службеници у Цркви, ма колико их било, у ствари служе једном циљу, и врше једну службу: спасењe света. Господ Исус је и јуче и данас и вавек исти,[15] зато су и службе у Богочовечанском телу његовом, Цркви, при свој разноликости исте.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Cp. 1 Кор. 2, 12—15.

[2] Ср. Јн. 14, 12—17, 26.

[3] Ср. Јн. 1, 32—34.

[4] Ср. Мт. 12, 28.

[5] Ср. Д. А. 2, 1—12; 8, 15—17; 10, 4447; 11, 15; 19, 6; 15, 28; Јн. 20, 22—23.

[6] Мт. 12, 21—32; Лк. 12, 10

[7] 1 Кор. 12, 1—2.

[8] 1 Кор. 12, 3.

[9] Ср. 1 Кор. 2, 10

[10] Ср. 1 Кор. 2, 9—12

[11] Ср. Еф. 3, 3—5

[12] Јн. 14, 26.

[13] Ср. 1 Кор. 12, 4

[14] 1 Кор. 12, 5.

[15] Ср. Јевр. 13, 8.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *