НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Личност и друштво

 

Тако, сви ми заједно растемо „у цркву свету у Господу“[1]: благодатнооргански повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама и светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу које му је Господ Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме „складно састављано и склапано“. При томе Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме. У том саборном животу Цркве сваки сазидава себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.

Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки „по одговарајућој делатности“ својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све, сви живе за свакога и сваки живи за све. Заиста, само је у Цркви на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. У ствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва.

Над овом светом тајном раскошно расипа небеско бисерје своје божанске мудрости и речитости свети Златоуст. Пошто је навео 15. и 16. стих 4. главе Ефесцима, он вели: Те речи светог апостола значе ово: Као што дух, спуштајући се из главина мозга, не просто даје осетљивост — τό αϊόθητίχόν — свима удима, помоћу нерава, него свакоме у потребној сразмери: ономе који је способан примити више — више и даје, а мање способноме — мање (јер дух је корен живота); тако и Христос. Пошто су наше душе исто тако зависне од Њега, као удови од духа, то Његово промишљање и раздавање дарова, сразмерно способности свакога члана, врши узрастање свакога од њих. А шта значе речи: „оним што сваки зглавак помаже?“ Значе: оним што сваки зглавак осећа. Јер овај дух који се од главе распоређује свима члановима, додирујући свакога од њих дејствује у њима. Може се и овако рећи: тело примајући ово дејство духа, сразмерно способности сваког свог уда, тако и расте. Или овако рећи: удови, добијајући сваки своју меру духа, тако расту. Или још се може и овако рећи: дух, изливајући се из главе и додирујући све удове и распоређујући се по њима, колико сваки од њих може примити у себе, тако расте. — Но због чега је свети апостол додао речи: „у љубави“? Због тога што се тај дух друкчије не може дати. Јер као што, ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који потиче из мозга тражећи руку на њеном месту и не налазећи је тамо, не откида се од тела и не прелази на одвојену руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој ине даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом. Стога ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна — када хладнимо у љубави, а друга — када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целине —τοΰ πληρώματος (= од пуноће). Макар учинили безбројна добра, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве — Τό πλήρωμα τό έκκληοΊασπκόv[2].

Блажени Теофилакт пише: Свети апостол je рекао о телу Цркве: „складно састављано и склапано“, да би показао да су чланови тога тела не просто поређани један поред другог, него сједињени међу собом и сваки заузима своје сопствено место. Наше је дакле да се сложимо и сједињујемо љубављу, а Христа, Главе наше, јесте да нам ниспошље Духа. Речи пак: „оним што сваки зглавак помаже“ показују да се Дух, даван од Главе, протеже на све. Тело дакле расте и сазидава се тиме што се помоћу Духа протеже на све чланове и што Он дејствује у њима, или што им даје силу да дејствују[3].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 2, 21.

[2] Тамо, Homil. XI, 3. 4; col. 84. 85.

[3] тамо, ad loc.; col. 1089 С.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *