НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Земаљски мислити

 

Непријатељи крста Христова „земаљски мисле“ (који земаљски мисле; који на земаљске ствари мисле)“,[1] јер су боголики ум свој оземљили, претворили у иловачу, у роба иловаче. Душа им је земљосана, те сва заудара на земљу.

Мисли им се вуку по земљи као глисте, бескрилне и немоћне да се дигну над земљом. Отуда и земаљски свет они и сматрају за све и сва. Разгрните ма коју мисао њихову, или осећање, заударају на земљу. Α мисао, пореклом с неба, и дата је човеку да га везује са небом, са оним светом, са Богом, са вечним. Но гле, они је смањили, опатуљили, огмизавили, те пузи по земљи и храни се земаљским. Зато их и не интересује ништа небеско, ништа бесмртно, ништа божанско. Нити они то признају. По свему супротност хришћанима. Јер је у хришћана основно правило: мислити ο ономе што је горе, на небу, где Христос седи с десне стране Бога; и живети небеским животом у Христу.[2] Каква мисао, такав живот. Мисли ли земаљско, човек и живи земаљским и ради земаљског; мисли ли небеско, човек н живи небеским и ради небеског. Који земаљско мисле, мрзе крст Христов, јер он вуче човека у горње светове, божанске и вечне и светле.

Ништа не може јаче побудити на стид, вели свети Златоуст, и бити прекорније од речи: „којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову“ (Флб. 3, 19). Α који су такви? Они који „земаљски мисле“, који говоре: саградићемо куће. Где? На земљи. Купићемо њиве, — опет на земљи. Задобићемо власт. Опет на земљи. Стећи ћемо славу, — опет на земљи. Обогатићемо се, — свакако на земљи. — Ето, то су они којима је Бог трбух! Они који ништа духовно не мисле, него су заузети само бригама и мислима ο земаљском; заиста они имају трбух за Бога, и говоре: „да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“.[3] — И после тога ти се једиш што ти је тело од земље, ма да ти то ништа не смета у погледу врлине. Међутим, реци ми, ти се смејеш и забављаш, задовољствима укопавајући душу своју у земљу, и уопште не мислећи ο томе? И какав ћеш опроштај добити, сурвавши себе у такву неосетљивост, када и само тело треба учинити духовним? Јер и то је могуће, ако узажелиш. Теби је дат трбух да га храниш, а не да га прошираваш; да управљаш њиме, а не да он господари тобом; да ти служи за храњење осталих делова тела, а не да ти служиш њему, не да ти прекорачујеш границе. Ни море када се излије преко својих обала не чини толика зла, колико трбух шкоди телу и души нашој: море потапа сву земљу, а трбух сво тело. Одреди му меру — колико му је по природи доста, као што је Бог оградио море песком. И ако се он буде узрујавао, ако буде беснио, — запрети му силом што је у теби. Погледај, Бог те је обдарио разумом, да би ти Њега подражавао; а ти нећеш, него, видећи како твој препуни трбух упропашћује и обаруштињује сву твоју природу, не смеш да му наложиш уздржљивост и да га сатераш у границе умерености.[4]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Флб. 3, 19.

[2] Ср. Кол. 3, 1—4.

[3] 1 Кор. 15, 32.

[4] тамо, Ноmil. III, 2; со1. 278.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *