Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

 

Саборност Цркве

Васељенски Сабори о јересима

 

Васељенски Сабори су, нема сумње, савест Цркве Христове. Они најсавршеније и имају и знају и виде и исповедају Истину Христову. И бране је. Пошто је Богочовек Господ Христос оваплоћење Истине = Свеистине, то је за њих свако одступањe од ње и иступање против ње, у ствари, одступање од Христа и иступање против Христа. Α такво је сво делање Антихриста и његових претеча. Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз наскроз виде и тврде да су јеретици — „претече Антихриста”.[1] Као што ће долазак и делатност Антихриста бита сва — „по чињењу Сатанину”,[2]тако је увек делатност сваке јереси — по чињењу ђаволову. Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици — „понесени ђаволом који дела у њима”, и раде свој безумни и душегубни посао.[3] Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво.[4] Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу.[5]

Пошто су сви присутни Оци Шестог Васељенског Сабора подписали Саборске одлуке — „Свети Сабор ускликну: Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо; сви смо подписали сложно и саосећајно. Ово је вера Апостола; ово је вера Отаца, ово вера Православна. Несторију, Евтихију, Диоскору анатема! Аполинарију и Севиру анатема! Једномишљеницима њиховим анатема! Теодору Фаранскоме анатема! Сергију и Хонорију анатема! Пиру и Павлу анатема! Киру и Петру анатема! Макарију, Стефану и Полихронију анатема! Свима уопште јеретицима анатема!.[6]

Свети Васељенски Сабор у Халкидону донео је ову одлуку: Не дозволити никоме да изговара, или пише и саставља другу веру осим одређене од светих Отаца, сабраних Духом Светим. Ακο се дрзне или саставити другу веру или произнети, то такви, ако је то епископ или клирици, нека буду одлучени: епископ од епископства, клирици од клира, а световњаци нека се подвргну анатеми.[7] Суд Цркве је свагда сматрао да заслужује одлучење онај који или што одузме од вере или што дода вери. Јер вера, потпуно и јасно нам предана од Апостола, не допушта ни додавање ни одузимање.[8]

Јерес је душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове, у којој се једино и налази бесмртност и живот вечни за људско биће. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: „Очигледно је: јерес одваја од Цркве свакога човека”.[9] Јеретици обично узимају понека места из богонадахнутог Светог Писма, и својим безбожним расуђивањима унакажују оно што је правилно изречено Духом Светим. На то указује апостол Петар говорећи: „које ненаучени и неутврђени изврћу” по својој жељи;[10] јер јеретицима је својствено извртати, по својој жељи, смисао истинитих и божанских догмата.[11]

Они xoћe да нас хришћане заплаше као децу својим софизмима.[12] Они болују од несхватања црквених предања, и подчинивши се тој смртоносној болести, покварили су ум свој.[13] Одпадање од истине јесте ослепљење ума и разума.[14] Спасове речи: „врата паклена”,[15] по тумачењу светих Отаца Петог Васељенског Сабора означавају: “смртоносна уста јеретика”.[16]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Стр. 38. Дјејан. Вселенских Соборов; том I; Казањ 1859.

[2] Сол. 2, 9.

[3] тамо, стр. 40.

[4] тамо, стр. 44.

[5] тамо, стр. 544; том VI; стр. 219; Казањ 1908.

[6] тамо, стр. 230; том VI; Казањ. 1908.

[7] тамо, стр. 763; том I; Казањ, 1859.

[8] тамо, стр. 384.

[9] стр. 47;том VII; Казањ 1909.

[10] 2 Петр. 3, 16.

[11] тамо, стр. 240.

[12] тамо, стр. 241.

[13] тамо, стр. 267.

[14] тамо, стр. 272.

[15] Мт. 16, 18.

[16] стр. 211;том V; Казањ 1914.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома