Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Хришћанска философија

 

Хришћанска философија живота и света, и свих бића и твари, сва је у Духу Светом и у сили Божјој, јер сва у Богочовеку Господу Христу. Она се стиче вером. „А вера је: примати оно што се ни на који начин и никаквим расуђивањима постићи не може”.[1] — По својој садржини, вера хришћанска је несравњено шира и дубља од сваке људске мудрости и од сваког људског знања. Α пο сили и по моћи, божански је силнија и моћнија од сваке људске моћи и силе, јер је сва „у сили Божјој”. Њоме људи постају божански силни и моћни: “Све је могуће ономе који верује”,[2] — „Богом смо јаки”.[3] Бог је зато и постао човек, да као Богочовек подари човеку све божанске силе и моћи, потребне му за живот у обадва света.[4] Ту нам истину благовести христоносни апостол када изјављује: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје”.[5] Стога нема греха, нема смрти, нема зла, који могу савладати Христовог човека, и он у свему томе побеђује силом Божјом.[6] Та свепобедна сила Божја тако је очигледна у светих Апостола и осталих Божјих Светитеља. Очигледна и у свих правих хришћана, по мери вере њихове. Само као свемоћно Богочовечанско тело Христово, препуно Духа Светога, Црква је могла у току две хиљаде година одолети толиким гоњењима, патњама, мукама, и доћи до нас, да и нас свепобедно спасава од греха, смрти и ђавола, освећујући нас, охристовљујући нас, отројичујући нас.

И не само то, него је вера наша и у мудрости Божијој, којом нас она испуњује кроз свете еванђелске подвиге. Та „мудрост је у савршенима”.[7] Она се вером и усељује у душу и расте у души. Што већа вера, већа и мудрост божанска од ње у души. У савршених вером она је присутна сва. Стога су људи савршене вере, људи светог живота по вери, уистини божански мудраци. То су, како их Свети Макарије Велики назива: „Философи Светога Духа”. Божанска мудрост која је у њима, чини их таквим философима. Шта сачињава њихову философију? — Доживљено Еванђеље. Јер свето Еванђеље и јесте философија Светога Духа. Живећи по светом Еванђељу помоћу светих тајни и светих врлина, човек се постепено испуњује божанском мудрошћу. Α кад потпуно узаживи по њему, постаје философ Светога Духа.

Разлика измећу мудрости овога света и мудрости Божје, у чему је? У овоме: мудрост овога света је људска, пролазна, смртна; у овом свету она и настаје, и престаје, и нестаје; а мудрост Божја је сва од Бога, непролазна, бесмртна, вечна; њоме живи сам Бог и сви свети Анђели Божји[8]. До учовечења Бога Логоса ова је мудрост била „сакривена у тајни” Тросунчаног Божанства; учовечењем пак Бога Логоса она силази у наш земаљски свет, и открива себе светима. Стога свети апостол благовести: „Ми говоримо не мудрост овога света,… него говоримо мудрост Божју у тајни сакривену, — коју Бог пре сваког времена одреди за славу нашу”[9]. — Господ Христос и јесте та „мудрост Божја” и „слава наша”[10]. У Тројичном Божанству Он је пре овога света, „пре сваког времена” одређен као вечни смисао бића људског, и слава његова. И заиста, Он је том славом прославио човека када се учовечио, постао човек, узео на Себе тело Цркве. Сву пуноћу Божанства свога Он је унео у човека[11], и тако неисказано прославио човека. Као Богочовек, као Црква, Он је увео човека у сав живот божански, у сву бесмртност божанску, у сву вечност божанску, у сву славу божанску: јер οнο, Он као Човек седи с десне стране Бога Оца, тојест у вечној божанској слави. Α пре тога, Он је биће човеково провео кроз своје божанско крштење, кроз своје божанско преображење, кроз своје божанско распеће, кроз своје божанско васкрсење, кроз своје божанско вазнесење. Тако, све што је Божје Богочовек Господ Христос је учинио човечјим, јер је очовечењем све што је човечје, осим греха, учинио Божјим.

Богочовек је превечни смисао и слава човека и рода људског. Човек је и саздан са богочовечанским клицама и могућностима. Оне су у боголикости бића његовог. Α главна одлика боголикости је богочежњивост: чежња да све своје усаврши и заврши Богом: и душу, и тело, и срце, и живот, и савест, и вољу, и ум. Отуда појава Бога Логоса као Богочовека одговара вечним чежњама бића људског. Пресвету и превелику тајну Богочовекову открио је Дух Свети најпре светим апостолима и пророцима, јер су највише чезнули за Њим и веровали у Њега[12]. Α за њима открива је свима христочежњивим душама које се вером учлањују у Богочовечанско тело Христово — Цркву[13]. Тајна пак чудесне Личности Христове, са свима њеним богочовечанским бескрајностима, сва је у Цркви: „многоразлична Мудрост Божја”, која је била “сакривена у тајни” Тројичног Божанства, обзнани се кроз Цркву не само људима на земљи него и светим Анђелима на небу[14]. Отуда њу могу знати само они који су у Цркви, никако не они који су споља, погружени у пролазности овога света[15]; а по Икуменију то су: философи, ритори, званичници[16].

Чудесни човекољубиви Господ не намеће себе никоме; Он тајну своју и мудрост своју открива и казује љубитељима светог и светима. То су људи вере. Вера је знак да је човек омрзнуо грех н прљавштину, н заволео светост и чистоту, оличене у Свесветом и Свечистом: Богу и Господу Исусу Христу. Стога свети апостол и објављује ову благо вест: „Штο око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно — уготови Бог онима који га љубе”.[17] Да, „онима који гa љубе”, не онима који га мрзе, или одричу, или хуле, јер Он нити себе нити ишта своје намеће онима који га неће. Α чим човек вером покаже љубав према Богу, Бог му открива и дарује оно што је Божје, од најмањег до највећег, од највидљивијег до најневидљивијег: Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, „у коме живи сва пуноћа Божанства телесно”[18].

Да, Богочовек Христос, и све што је Он собом донео нашем човечанском свету, и јесте оно „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође”. До Христа, око људско не виде ни Бога у телу, ни дела Бога у телу. Не виде: ни вечну божанску Истину у људском телу, ни вечну божанску Правду, ни вечну божанску љубав, ни остала вечна божанска Савршенства. Не виде сву ту „мудрост Божју у тајни сакривену”. Зато је божанствени Спаситељ говорио својим светим ученицима: „Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше”[19].

Потврђујући ову Спасову благовест, свети христоносац и христовидац апостол Павле, из срца богочовечанског животa Цркве сведочи: „Нама је Бог открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије.[20] За веру у Христа и христољубље Бог даје Духа Свог Светог, који христољубиву душу уводи у сву истину ο Богочовеку Христу, и открива јој све „дубине Божије” које су у Њему. Дух Свети отвара вид човеку те види „што око не виде”, и слух — те чује „што ухо не чу”, и срце — те oceћa и сазнаје “што у срце човеку не дође”. На дан свете Педесетнице Дух Свети је открио светим Апостолима сву Христову тајну, и од тада су они ишли за Њега у све смрти, у све опасности, у све муке. Оставши заувек у Цркви, Дух Свети и надаље открива Христову тајну свакој христољубивој души[21]. Он је главни апостол Христов: Свеапостол. Он даје богољубивим душама најсавршеније знање ο Господу Христу, за какво је само способно људско биће. Зато духоносни благовесник пише хришћанима: „Имате помазање од Светога, и знате све — οίбατε πάντα”[22]; знате све што човек може знати ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, οвечности. Само духоносци знају Богочовекову тајну. То су, на првом месту, Светитељи. Нема сумње, сваки хришћанин кроз свете тајне постаје духопримац и духоносац. Само, Светитељи задржавају у себи Духа Светог светим еванђелским врлинама, светим еванђелским животом. Зато што имају у себи Духа Светога који им открива „дубине Божије” које су у Господу Исусу, свети Оци и јесу једини прави и веродостојни богомудри тумачи Светога Писма, а пре свега саме Личности Богочовека Господа Христа.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Св. Златоуст, Бес. на Посл. 1 Кор., Бес. 6, 3; Р. gr. t. 61, cal. 52.

[2] Мк. 2, 9.

[3] Пс. 60, 12.

[4] Петр. 1, 3—4.

[5] Флб. 4, 13; ср. 2, 13; Кол. 1, 29.

[6] Ср. Рм. 8, 31—39.

[7] 1 Кор. 2, 6. — Св. Златоуст вели да свети апостол назива савршенима вернике (тамо, Бес. 6, 1; col. 55). Α мудрошћу назива и Христа, и крст, и Eванђељe (тамо, Бес. 7, 3; col. 57). Блаж. Теофилакт благовести: Свети апостол назива мудрошћу: проповед ο Христу, и спасење крстом. Јер највећа је мудрост — уништити смрт смрћу. Верне пак назива савршенима; јер савршени су они који се не привезују ни за шта, и узлећу ка небу (Тумач. 1 Κор. сар. 2, ν. 8; Ρ. gr. t 124. col. 588 C).

[8] Cp. Јак. 3, 15. 17.

[9] 1 Kop. 2, 6. 7.

[10] 1 Kop. 1. 24. 30. — Икуменије вели: Апостол назива мудрошћу проповед ο Христу и cпасење крстом онога што је под небом (Тумач. 1 Кор., Сар. 2, vers 6—8; Ρ. gr. t. 118, col. 660 D).

[11] Кол. 2, 9.

[12] Ср. Еф. 3, 5; Јн. 6, 63—69.

[13] Ср. Еф. 3, 6.

[14] Ср. Еф. 3, 9—10.

[15] 1 Кор. 2, 8.

[16] Тумач. 1 Кор., сар. 2, v. 6—8; Ρ. gr. t. 124, col. 661 Α.

[17] 1 Кор. 2, 9.

[18] Икуменије вели: „онима који га љубе”. Ко су ти? Они који љубе Христа и спасење извршено његовим очовечењем (Тумач. 1 Κор. сар. 2. v. 9; Р. gr. t. 118, col. 664 Α).

[19] Лк. 10, 23; Μτ. 13, 17. — Блаж. Теофилакт: Шта jе Бог уготовио очима који Га љубе? Познање Христа, и спасење оваплоћењем. Ко су они који љубе Бога? Верници (тамо, сар. 2, ν. 9; Ρ. cr t. 124, col 589 CD).

[20] 1 Κoр. 2, 10.

[21] ср. Јн. 14, 16-17. 26; 16, 13; Еф. 1, 17; Д. А. 4, 31; 10, 47; 11, 15.

[22] 1 Јн. 2, 20.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома