Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Човек – божанско величанство

Човек живи „достојно Бога”, и заиста представља божанско величанство на земљи, ако су му мисли достојне Бога, ако су му осећања достојна Бога, ако су му дела достојна Бога. Али у тај славни непрекидни еванђелски подвиг човек мора са своје стране непрестано улагати „свако трпљење и дуго подношење с радошћу”[1]. “Трпљење — с радошћу”? Да, јер је радосно трпљење најчудеснији анђео хранитељ па еванђелском путу спасења. А што наређује, човекољубиви Спаситељ свима хришћанима наређује: „Трпљењем својим спасавајте душе своје”[2]. А за такво трпљење Он им и даје те јачају „сваком снагом” божанском, и на тај начин обелодањују силу славе Његове божанске.

На целом еванђелском путу спасења хришћани живо oceћajy да без непрестане помоћи Божје они не могу ништа урадити на своме спасењу. Многобрижни и човекољубиви Отац наш небески је тај „који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости”[3]. Уопште свете силе за свети живот дају се Тројичним Божанством: од Оца кроз Сина у Духу Светом. За саборни живот “са свима светима”[4] даје се „удео у наследству светих у светлости”. Бог који је светлост почива у Светима кроз њихову светост[5]. Наследство светих је непропадљиво[6], јер је са свих страна ограђено неприступачном светлошћу божанском, којој ништа смртно ни рушилачко приступити не може.

Грех је погасио све светлости у нашем свету, и тама је попала све наше очи, и овладала нашим светом. Упорним грехољубљем људским власт таме је постала врховна власт у човечанском свету, и грехом и смрћу владала свемоћно над родом људским. Од немоћи и очајања људи су „седели” у тами смрти потпуно беспомоћни[7]. Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти. Права светлост, коју никаква тама обузети не може[8]. Он — „светлост света”, Он — „светлост живота” светлошћу царује и влада и у свету и у животу. Где је Он, ту је већ светлост и власт светлости. Пославши Њега у свет. Бог Отац нас „избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје”[9], у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају „светлост живота”[10]. Прелаз из власти таме у царство светлости врши се вером у Христа[11]. „Ја светлост дођох на свет, да ни један кojи верује у мене не остане у тами”[12]. У Господу Христу људи постају „синови светлости”, и сама светлост; и живе као синови светлости.[13]

Влашћу таме свети апостол је назвао власт ђавола[14]. Речи: „избави нас од власти таме”[15] значе: избави нас од заблуде, од власти ђавола, од тираније ђавола. Апостол није рекао просто: Од таме, него — од власти таме, пошто ђаво има над нама велику власт и господари. Тешко је бити и просто под ђаволом, а под ђаволом са влашћу још теже. Бог показа Своје човекољубље не само у томе што нас ослободи од таме. Нема сумње, велика је ствар ослободити од таме; али увести у Царство, још је већа. Гле, како је разноврстан дар! Он ослободи нас који смо лежали на дну понора; и не само ослободи, него нас и у Царство преведе. И то — “у царство Сина љубави своје”[16]. Свети апостол каже не просто: у царство небеско, него придаје речи велику важност назвавши царство небеско царством Сина, јер нема похвале веће од ове, као што на другом месту каже: ако трпимо, с Њим ћемо и царовати[17]. Нас удостоји, вели, онога чега и Сина, и то љубљенога: непријатеље помрачене одједном премести тамо где је Син, у исту са Њим славу[18].

Спаситељ је избавио људе „од власти таме” и преместио их у царство светлости и на тај начин што нас је Својим богочовечанским подвигом спасао од греха и смрти. Грехом ми смо били продали себе у ропство смрти. Својом безгрешном смрћу Он нас је откупио из тога ропства. Јер Он није могао ни постати ни остати роб смрти, зато што је био безгрешан. Као безгрешан Он није морао умрети, али је Он из безграничног човекољубља добровољно примио на Себе смрт, и сишао у царство смрти, где душе људске робују смрти због греха. Тако је смрт, и све душе људске у њеном царству, први пут угледала безгрешног човека, —драгоценост какву никада имала није. Али није била у стању да Га задржи у своме царству, јер у Њему није било греха да би се могла ухватити за грех, те и Њега заробити као и остале људе. Напротив, Својим присуством у царству смрти Он је разорио царство смрти и греха Својом безгрешном, и зато свемоћном, човечанском природом. И то учинио за људе и место људи. Јер као нови Адам, као нови родоначелник рода људског, као нови ималац свеопште природе људске, Он је свепобедну силу Своју пренео на људе и избавио их „од власти таме”, од власти греха, од власти смрти, од робовања смрти. Откуп је извршен тиме што је Он себе, Своју безгрешну богочовечанску свевредност дао смрти, и тако избавио род људски од робовања смрти. Смрт се била полакомила за тако драгоцено биће, али њу је то сатрло и царство њено разорило. После тако беспримерног откупа, смрт није могла, нити имала права, да природу људску и даље задржи у својој власти. Она је откупљена на најочигледнији и најубедљивији начин. Јер ко je икада дао толико за откуп ма каквог робља? Α човекољубиви Господ дао је Себе, безгрешног Богочовека, пролио Своју скупоцену божанску крв, чија свака кап вреди више него сви светови скупа. Стога једино у Њему „имамо отпуштење грехова”, јер само Он „има власт отпуштати грехе”[19].

НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 1, 11

[2] Лк. 21, 19

[3] Кол. 1, 12

[4] Еф. 3, 18; Кол. 2, 19.

[5] 1 Јн. 1, 5.

[6] 1 Петр. 1, 4.

[7] Ср. Мт. 4, 16; 1 Јн. 2, 8. 9. 11

[8] Ср. Јн. 1, 5. 9.

[9] Кол. 1, 13.

[10] Јн. 8, 12.

[11] Ср. Д. А. 26, 18; I Петр. 2, 9.

[12] Јн. 12, 46.

[13] Ср. Еф. 5, 8; 1 Сол. 5, 5; Мт. 5, 14.

[14] Блаж. Теодорит, ad loc.

[15] Кол. 1, 13.

[16] Кол. 1, 13.

[17] 2 Тим. 2, 12.

[18] Св. Златоуст, тамо, Homil. II, 3; col. 312—313.

[19] Кол. 1, 14; Мт. 9, 6; ср. Јн. 20, 22.