ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој
Идолопоклонство
Изаберу ли себи ма ког другог или ма шта друго за божанство, људи падају у идолопоклонство које убија све душе и потапа сва сазнања у мрак, чији је и врх и дно сам пакао. И обожавање Анђела је идолопоклонство, јер, иако су најсветији после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити истинитог Бога и Господа Исуса Христа. И сваки труд и подвиг, свако понижење и испаштање, које служитељи лажних богова узимају на себе, нису друго до средства којима они свесно или несвесно варају себе и своје присталице. У идолопоклонство падају обично сви људи којима је њихов чулни разум, њихов „ум тела“ путовођ у животу. То је и природно, јер чулни разум све и сва мери својим кратким аршином. А зар се тим разумом може измерити Неизмериви? А Он је ето ту, норед њега — у телу свом богочовечанском, Цркви. А робови чулног разума гину и убијају себе својим сопственим обманама, „узалуд надимајући се умом тела свог“[1]. Међутим, сваки човек може познати истину, и порасти у све њене бескрајности, ако се свим бићем узида у богочовечанско тело Цркве и свагда држи Главе њене, Богочовека Христа. Јер ..држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављано, расте растом Божјим“[2], расту тим растом и сви они који сачињавају то тело. Захваћени тим рашћењем, сви чланови Цркве, сваки по мери своје ревности, расту „у човека савршена, у меру раста висине Христове“[3]. Кроз све те тајанствене и свете развоје све планове Цркве води сама Глава Цркве, Господ Христос. Главно је држати се Главе. Јер без Ње нема живота ни телу као целини ни њима, саставним деловима тела. При том рашћењу све што је у човеку „расте растом Божјим“, а најпре његов ум, који се постепено благодаћу сједињује са умом Христовим, те прави хришћани имају „ум Христов“[4]. Само тако ум људски долази до Свеистине, доживљава је као суштину свога бића и постиже своје божанско и вечно назначење.
А како се можемо држати Главе —Христа? Живећи њеним светим мислима, светим осећањима, светим силама, светим благовестима; испуњујући њену свету вољу, изражену у светом Еванђељу; руководећи се њоме у целокупном животу. Другим речима: ми се држимо Главе, када смо свим бићем у телу њеном и потпуно живимо његовим животом. Тако, једино тако је сваки од нас свим умом својим у Христу — Истини, и не може га заробити никаква „философија по казивању људском, по стихијама света“, јер одмах увиди да је свака од њих ништа друго до „празна превара“[5]. А у Цркви, а у Христу Богочовеку сва се Истина оваплотила, учовечила и очовечила, постала човек.
НАПОМЕНЕ:
[1] Кол. 2, 18.
[2] Кол. 2, 19
[3] Εф. 4, 13.
[4] 1 Кор. 2, 16.
[5] Кол. 2, 8.
Плирома или пуноћа божанског.
Шта је то плирома