Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Ради чега је саздано тело?

 

Бескрајна је тајанственост и потенцијална светост тела човечијег: створено од Свете Тројице, ради Свете Тројице. Зато Друго Лице Пресвете Тројице, Бог Логос и узима у Своју вечну Ипостас тело човечије на сву вечност. И у њему уризничује највеће и најглавније тајне и светиње Божанске: тајну Цркве, тајну човека, тајну света. Сав пут тела Христовог показује и доказује ову благовесну чињеницу: тело наше људско саздано је ради тога да иде путем пресветог васкрслог и вазнесеног тела Христовог. Ту небеску божанску истину објављује богомудри апостол благовестећи о људском телу: „Тело је за Господа, и Господ за тело. А Бог и Господа подиже, и нас ће подићи силом својом. Не знате ли да су тела ваша уди Христови? А ко се Господа држи, један је дух с Господом. Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа, који живи у вама, кога имате од Бога, и ви нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије”[1]

Тело ради чега је дато човеку? Дато му је да буде свети храм Божји, у коме боголика душа даноноћно служи Богу живом и истинитом. „Тело је за Господа, и Господ за тело”. Ето божанског назначења телу. И ако изгледа пролазно, јер га је грех поразио смрћу и учинио смртним, оно је било саздано Богом за бесмртност, за вечност, за божанске благовести и радости: „за Господа”. Да је тело човечије заиста саздано „за Господа”, најбоље и најубедљивије показује то што је сам Господ узео на Себе тело, „постао тело”[2], живео у телу, васкрсао са телом, узнео се у телу, и занавек остао у телу седећи с десне стране Бога Оца, изнад свих небеса. Тако је чудесни Господ Исус, Бог у телу, објавио вечно еванђеље Божје ο телу, и непобитно посведочио да је тело „за Господа”, да је божанска намена његова да буде храм Божји. И заиста, човек је створен са телом да би га богочежњивим животом постепено испунио Господом и начинио га бесмртним храмом Господњим. Оно је ту, у земаљском свету, да се васцело испуни Господом, Његовим светим божанским силама, Његовим Божанством, као што је и тело Господа Исуса било испуњено свом пуноћом Божанства. Стога је и позив хришћана да вечно еванђеље Божје ο телу остваре: да тело своје испуне Господом Христом, Његовим васцелим Божанством, свом пуноћом Божанства[3]. Хришћанин је дужан да даноноћно говори себи: тело је моје „за Господа”, и низашта друго. Оно треба да буде у свему и по свему достојно Господа: чисто од сваке прљавштине греха и страсти.

„Тело је за Господа”, — то је прва половина Спасовог вечног еванђеља ο телу; а друга је: „и Господ је за тело”. У томе је целокупна богочовечанска благовест, целокупна еванђелска антропологија. Поставши тело, и оставши занавек у телу, Господ Христос је најубедљивије показао да је заиста и Господ за тело”. Ни у ком случају тело није нешто што Господ омаловажава, ниподаштава, одбацује. Напротив, Он Собом тако освећује, обожује, обесмрћује тело, да оно постаје, и вечито остаје, саставни део Његове Богочовечанске Личности. Веће части и власти тело људско није доживело ни од кога, нити може доживети. Као што је „Господ за тело”, тако је и свето Еванђеље „за тело”, тако је и света Црква Његова „за тело”. То је разлог, божански, богочовечански разлог што и света Црква Његова није друго него Богочовечанско тело Његово. Нема сумње, Цело Еванђеље Спаситељево је у овоме: тело је за Господа, и Господ за тело. Тако знамо вечну тајну човекова бића: Господ Христос је Спаситељ целога човека, не само душе његовe него и тела. Стога тело хришћаниново треба да је свети храм, у коме живи света душа у овоме свету; и у коме ће вечито живети после свеопштег васкрсења мртвих. Тела хришћана постала су светим крштењем, светим причешћем, еанђелским животом њиховим саставни делови Богочовечанског тела Христовог. Она, и нису више њихова него Његова. Све што се десило са светим телом Његовим има се десити и с њима.

Стога свети апостол благовести: „А Бог и Господа подиже, и нас ће подићи силом својом. Не знате ли да су тела ваша уди Христови?”[4] Свемоћном силом Својом Бог ће по дићи из мртвих тела наша ради вечнога живота, као што је подигао и тело Господа Христа. Јер су тела наша — “уди Христови”, уди Богочовечанског тела Његовог, и живе Њиме, од Њега и у Њему. И све што је Његово доживљују као своје. У самој ствари, ми и нисмо своји већ Његови. Свој вечни живот ми почињемо Њиме још овде на земљи: све богочовечанске свете и животодавне силе Његове непрестано струје кроз нас као кроз саставне делове једног и недељивог Богочовечанског тела Његовог. Као „уди Христови” ми живимо Његовим божанским животом, Његовом Божанском Истином, и Љубављу, и Правдом, и Добротом, и свима осталим божанским светињама и силама Његовим. Када су тела наша „уди Христови”, онда нам ваља бити светима као што је Он сам свет, и чистима као што је Он сам чист[5]. Зато се и молимо на светој литургији Светог Василија за оглашене: „Начини их удима часним свете Цркве Твоје”.

Cпасењe је у непрекидном благодатноврлинском доживљавању Спаситеља. Α ми доживљујемо Спаситеља светим тајнама и светим врлинама. Најпре светом тајном крштења. Њој предходи вера. Вера и јесте прва богочежњива сила која свега човека повуче ка Господу, приводи га Њему, приљубљује уз Њега, одвојивши га предходно од свих лажних богова и варљивих вредности овога света. Вером се човек одлепљује од свега пролазнога, несветога, греховнога, смртнога, ђаволскога, а прилепљује се уз Господа свечистог, свесветог, безгрешног, бесмртног, вечног. И тако се држи Господа помоћу светих тајни и еванђелских подвига молитве, љубави, поста, смерности, кротости, трпљења, и осталих. Зар молитва не узноси дух човеков Господу и не приљубљује уз Њега? Α љубав? Зар се помоћу ње хришћанин не приљубљује уз Господа свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом? Па надом, зар не узлеће сав к Њему, и остаје приљубљен уз Њега? Па трпљењем, зар се толико не приљуби уз Њега, ца се осећа сараспет с Њим? Α свето Причешће, зар свега човека не испуни Господом, сјединивши га потпуно с Њим, те је уистини „један дух с Господом”[6] и једно тело? Да, све то несумњиво приводи Господу, саоваплоћује Господу, сједињује с Господом. Другим речима: све нас то уцрквљује и оцрквљује, чини саставним деловима Богочовечанског тела Господњег, Цркве. Ми смо „један дух с Господом”, ако смо „уди Христови”, и као такви живимо у Богочовечанском телу Његовом, Цркви: њеним животом, њеном благодаћу, њеним Духом, њеном душом.

Грех је једина сила која одваја од Господа; толико одваја да човека са ђаволом спаја, и претвара га у духовно чедо његово[7]. Α божанско Еванђеље Спасово је опет једина сила која Господу води и приводи, и са Господом сједињује и спаја. Из свега еванђелског зрачи сила која одводи извору своме: Господу Исусу. Зато Он и објави бесмртну благовест: Речи моје дух су и живот су[8]. Испуњујући заповести Господње, човек се испуњује духом Његовим, и заиста „постаје један дух с Господом”. И тако, он живи у Господу и Господ у њему. Бог Логос је постао човек, потпуно се и неразлучно и вечно сјединио са људском природом, да би нам показао да је то једини прави пут, једини истински циљ, једини природнонадприродан начин постојања људске природе уопште, природе разгранате у сва л,удска бића свих времена. Одвојиш људе од Сатане; одрећи се Сатане и свих дела његових, а поћи за Господом Христом и сјединити се с Њим, — ето то је смисао и циљ Богочовековог доласка у свет и Његовог целокупног домостроја спасења: Цркве. То се најпре доживљује у светој тајни крштења, а затим разрађује и остварује кроз цео живот помоћу осталих светих тајни и свих светих еванђелских врлина. Свака страст, сваки грех ремети то јединство с Господом. Ода ли се хришћанин страстима, већ се одвојио од Господа, и вратио Сатани помоћу дела његових. Α дела Сатане, шта су? Греси. Сваки грех је дело Сатане. И сви они имају један исти циљ: одвојити човека од Господа, и вратити га Сатани. И сви греси неуморно раде на томе, како они највећи тако и они најмањи, и сви остали измећу њих. Такав грех који човека одваја од Господа и баца право у наручје Сатани јесте на првом месту блуд. Стога свети апостол наређује:

„Бежите од блуда! Сваки грех који човек чини, осим тела је; а који блудничи, греши своме телу”.[9] Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако, да се, или прелије у тело, или сав остане у души. На пример: гордост, самољубље, завист, злопамћење, мржња, могу потпуно остати у души и не пројавити се посредством тела. Α блуд — опогани цело тело и душу. Поглавито тело, јер је по ггреимућству грех тела. Човек блудник „греши своме телу”. Како то? Тако што је и тело по природи својој богоздано, свето, носилац боголике душе, свети храм њен. „Греши своме телу”, јер је и „тело за Господа”[10], не за блуд, не за грех, не за ђавола. Оно је зато човеку дато да се Господ оваплоти у њему, а не да га грех обесвећује, прља, осмрћује, ођавољује. Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души. Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. Због јединства своје личности човек сваким својим грехом „греши своме телу”, греши својој души, греши својој савести, греши своме уму, греши целокупном бићу свомς васцелој природи својој. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и бесмртни сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело. Његово пресвето тело, није ли савршени храм Божанства? И сав Његов богочовечански домострој спасења света своди се на то, да се сав човек, и душа његова и тело, испуне Богом, обуку у Господа Христа, постану храм Божји, у коме кроз свете тајне и свете врлине живи Трисвето Божанство: Отац, Син и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељива. Стога свети апостол и благовести:

„Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји — και. ούκ εоτεεαυτών”[11]. Одлика је хришћана од нехришћана: тела су им храм Светога Духа. Α Дух Свети се сјединио са њиховом душом. И постао као душа њихова. Тако, сав живот хришћана није друго до живот у Духу Светом и Духом Светим: непрекидно служење, непрекидно богослужење Духу Светом свим срцем, свом душом, свим умом, свим бићем. Дух Свети живи у њима на тај начин што учествује у целокупном животу њиховом: они Њиме осећају и себе, и Бога, и свет; они Њиме мисле и ο Богу, и ο свету, и ο себи; све што чине Њиме чине; Њиме се моле, Њиме воле, Њиме верују, Њиме делају, Њиме се спасавају, Њиме освећују, Њиме бесмртују. Срце је њихово Њиме њихово, и душа је њихова Њиме њихова, и живот је њихов Њиме њихов. Од Њега им долази све: и живот, и бесмртност, и вечност, и све вредности, и све благовести, и све радости. Јер се целокупни подвиг спасења обавља Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у душу нашу; Он је који нас помоћу благодатних подвига сједињује с Њим; Он је који дух наш толико сједињује с Њим да ми постајемо „један дух с Господом”; Он је који нам по своме свемудром божанском промислу раздељује и раздаје божанске дарове; Он је који нас утврђује и усавршава у тим даровима; Он је који нас у светој тајни крштења препорађа, обнавља и освећује; Он је који нас кроз свете тајне и свете врлине ухристовљује и охристовљује; Он је који нас очишћава, освећује, спасава, обожује, обесмрћује, и на тај начин нам и душу и тело претвара у храм Божји, у обитељ Пресвете Тројице. И опет: Он је којим се у човечанском свету остварује све што је еванђелско, Христово, целокупни богочовечански домострој спасења, јер је Он душа у богочовечанском телу Цркве. Зато је Господ Христос и објавио да се хула на Светога Духа неће опростити људима ни у овом ни у оном свету.[12] Зато је и живот Цркве, као Богочовечанског тела Христовог, почео силаском Духа Светога на њу, и продужава се из века у век Његовим боравком у њој, јер је Црква Њиме Црква. Он уводи у сваку истину спасења; Он учи спасењу; Он обавља свачије спасење. Ту све припада Њему, а кроз Њега Богу Оцу и Богу Сину. Све своје хришћани дугују Њему, стога им свети апостол и вели: „ви нисте своји”. Загледајте добро у себе: све што је у вама свето, узвишено, добро, божанско, бесмртно, вечно, еванђелско, — није ли од Њега, од Духа Светога? Ваше очишћено и освећено тело, — није ли Њиме очишћено и освећено, није ли Њиме у храм Божји претворено? И ваша очишћена и освећена душа, и ваша очишћена и освећена савест, нису ли Њиме очишћене и освећене? Па Baшe очишћено и освећено срце, па ваш очишћени и освећени ум, — нису ли Њиме очишћени и освећени? Све је то тако, зато што Дух Свети „живи у вама”.

Али при свему томе, никад не заборављати ово: све то ми хришћани имамо од Духа Светог, и самог Духа Светог, због чудесног и свечовекољубивог Спаситеља нашег, сладчајшег Господа Исуса. Јер „Њега ради и Дух Свети сиђе у свет”[13], Њега ради Он и продужује у Цркви Његово спасоносно богочовечанско дело. Јер да Господ Христос, ваистину „Једини Човекољубац”, није дошао у наш земаљски свет и извршио свечовекољубиви подвиг спасења света, ни Дух Свети не би дошао у наш свет. Како је бескрајно драгоцено и неисказано човекољубиво све што је свемилостиви Господ Исус учинио ради нас људи и ради нашег спасења! Врхунац свега: Себе принео на жртву ради спасења света. Себе! Α ко је Он ? Јединородни Син Божји, сам Бог Логос, који више вреди него сви видљиви и невидљиви светови скупа, па још помножени са најбескрајније бескрајним бројем. И Он такав, уистини једина Свевредност у свима светима, спустио се у наш смрдљиви свет, постао човек, живео у нашем злосмрадном зверињаку, добровољно поднео неисказане муке за спасење света, па и саму срамну смрт на крсту, — ради чега? Само да би нас људе, нас сластољубиве и грехољубиве крпеље земаљске, спасао од греха, смрти и ђавола, и подарио нам живот вечни и блаженство вечно. Има ли ишта човекољубивије, драгоценије, вредносније од тога? По како смо скупу цену спасени! Ми људи, ми бедне грехољубиве стенице, не располажемо са довољно ума да у потребној мери замислимо, ни са довољно срца да у потребној мери осетимо све бескрајности и вредности неисказаног подвига Спаситељевог. Свети апостол је у божанском праву када хришћанима упућује ове речи: „Ви нисте своји. Јер сте купљени скупо. Πрославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије[14]. Заиста смо купљени скупо. Господ благи нас је Својом божанском свеспасоносном жртвом купио за рај, за вечност, за живот божански, за блаженство божанско, за савршенства божанска. Какви треба онда да су тела и душе наше? Зар не свети храмови у којима се непрекидно слави и прославља чудесни Господ и Спаситељ наш Исус Христос? Α како, Њега свеславног, можемо прослављати ми у телима и душама нашим? Само светошћу и чистотом. Јер се тиме прославља Свесвети и Свечисти. И тела наша и душе наше да буду свети и чисти, како би били достојни храм Божји, у коме се непрекидно врши богослужење једином истинитом Богу и Господу нашем Исусу Христу. Caмо тако испуниће своје назначење и душе наше и тела наша, јер су и једно и друго од Господа и за Господа. “Штο је Божје” у нама, треба да припада Богу и да прославља Бога. Ако ико, Господ Христос је, поставши тело и узевши у себе душу људску, очигледно показао да су и тело људско и душа људска нешто „што је Божје”. Зато је наша прва дужност да дамо Богу „оно што је Божје”, да Му тиме служимо, да Га тиме прослављамо. Тако нам постаје јасна благовест светог апостола: „нисте своји”, јер све што имамо — душу и тело — није наше: од Бога је, ради Бога је, за Бога је. Ни у ком случају, и душа и тело наше, нису ни за грех, ни за смрт, ни за ђавола, ни за пакао. Јер и грехом и смрћу и ђаволом и паклом ми срамотимо не само душе своје и тела своја, него и самог Творца и Спаситеља душа наших: Господа Исуса Христа. Α прослављамо Га достојно и у телима и у душама својим када их благодатном силом Његовом и светим врлинама својим очистимо од сваког греха, смрти и ђавола, и испунимо само оним што је свето, божанско, бесмртно и вечно. И то ћемо на најсигурнији начин извршити, ако следимо богомудром светоотачком са вету: „радећи све са Богом Логосом, по Богу Логосу, ради Бога Логоса”.[15]

Свети Златоуст благовести: Свети апостол нас стално подсећа да су и наша тела и наше душе Божији. Α то су не само зато што их је Бог створио, него и зато што их је скупоценом крвљу Сина Свога вратио Себи када су се били удаљили од Њега. Обрати пажњу како апостол све наше приписује Христу, како нас узноси на небо. Ви сте, говори апостол, уди Христови, ви сте храм Духа Светога; не будите уди блуднице; ви срамотите не своје тело, јер то тело није ваше већ Христово. Тиме апостол указује на човекољубље Господа Христа који је тело наше учинио Својим, и тако обуставио нашу порочну власт над њим. Апостол наглашава: пошто тело ваше није ваше, ви немате права да срамотите тело другога, нарочито када оно припада Господу, или да скрнавите храм Духа Светога[16].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Кор. 6, 13—15. 17. 19—20.

[2] Ср. Јн. 1, 14.

[3] Ср. Кол. 2, 10; Еф. 1, 23; 2 Кор. 6, 16.

[4] 1 Кор. 6, 14—15.

[5] Ср. 1 Петр. 1, 15—16; 1 Јн. 3, 3; 2, 6; 1, 7.

[6] Кор. 6, 17.

[7] Ср. Јн. 8, 44; 1 Јн. 3, 8—10.

[8] Јн. 6, 63.

[9] 1 Кор. 6, 18.

[10] 1 Кор. 6, 13.

[11] 1 Кор. 6, 19.

[12] Ср. Мт. 12, 32. Мк. 3, 29.

[13] Акатист Исусу Сладчајшем; ср. Јн. 16, 7; 13—17; 15, 26; 14, 26.

[14] 1 Кор. 6, 19—20.

[15] Св. Максим Исповедник, Ambig. lib.; P. gr. t. 91, col. 1300 C.

[16] In Epist. 1 Соr., Hоmil. XVIII, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 147.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома