ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве
4. Апостолност Цркве
Свети Апостоли су први богољуди по благодати. Васцелим животом својим сваки од њих, попут апостола Павла, говори ο себи: „Ја више не живим, у мени живи Христос“.[1] Сваки од њих је поновљени Христос; или боље: продужени Христос. Све је у њима Богочовечанско, јер је све од светих врлина: вере, љубави, наде, молитве, поста, и осталих. Α то значи: све што је човечије у њима живи Богочовечијим, мислећи Богочовеком, осећајући Богочовеком, делајући Богочовеком, хотећи Богочовеком. За њих је историјски Богочовек, Господ Исус Христос, и врховна свевредност и врховно свемерило. Све је у њима од Богочовека, ради Богочовека и у Богочовеку. И то увек тако, и свуда тако. То им је бесмртност и у земаљском времену и у земаљском простору. Тиме су још на земљи везани за сву богочовечанску вечност Христову.
Ова богочовечанска апостолност је сва у потпуности продужена у земаљским наследницима христоносних апостола: у светим Оцима. Међу њима, у суштини, нема никакве разлике: у њима подједнако живи и дела и бесмртује и вечнује један и исти Богочовек Исус Христос: који је јуче и данас онај исти и вавек.[2] Кроз свете Оце продужују се свети Апостоли са свима својим богочовечанским богатствима, богочовечанским световима, богочовечанским светињама, богочовечанским тајнама, богочовечанским врлинама. Свети Оци у ствари непрестано апостолују, и као посебне обогочовечене личности, и као епископи помесних Цркава, и као чланови Светих Васељенских Сабора и Светих Помесних Сабора. За све њих је једна Истина, једна Свеистина: Богочовек Господ Исус Христос. Гле, Свети Васељенски Сабори, од првог до последњег, само једну свевредност исповедају, бране, верују, благовесте и свебудно чувају: Богочовека Господа Исуса Христа.
Главно Предање, Свепредање Правоелавне Цркве и јесте: живи Богочовек Христос, сав у Богочовечанском телу Цркве, коме је Он бесмртна, вечна Глава. То је не само благовест већ и свеблаговест светих Апостола и светих Отаца. Они ништа не знају осим Христа распета, Христа васкрсла, Христа вазнесена. Сви они васцелим животом и учењем својим једнодушно и једногласно сведоче: Богочовек Христос је сав у Цркви Својој, као у телу Свом. Сваки од светих Отаца може с правом рећи са Светим Максимом Исповедником: „Ја ни у ком случају ништа своје не говорим, него говорим оно што сам од Отаца научио, ништа не мењајући у њиховом учењу“.[3] Α из бесмртне благовести Светог Јована Дамаскина бруји саборна исповест свих светих богопрослављених Отаца: Све што нам је предано — πάντα τα παραδιδόμ,ενα ήμΐν — кроз Закон и Пророке и Апостоле и Еванђелисте ми примамо и знамо и веома ценимо, и преко тога ништа више не тражимо . .. Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне међе (Прич. Солом. 22, 28), нити нарушавајући божанско Предање.[4] — И онда дирљив светоотачки позив Светог Дамаскина, упућен свима православним хришћанима: Зато, браћо, стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се свакоме пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве.[5]
Свето Предање је сво од Богочовека, сво од светих Апостола, сво од светих Отаца, сво од Цркве, у Цркви, Црквом, сво Црква. Свети Оци нису друго до само „чувари апостолских предања“. Сви они, као и свети Апостоли, јесу само „сведоци“ једне и једине Истине = Свеистине: Богочовека Христа. Њу они неућутно исповедају и проповедају, они — „свезлатна уста Бога Логоса“.[6]
Богочовек Господ Христос је један и јединствен и недељив. Исто тако је и Црква једна и јединствена и недељива, јер је она оваплоћење Богочовека Христа, продужено кроза све векове и кроза сву вечност. Таква по својој природи, таква и у својој земаљској историји, Црква се не може делити. Од ње се само може отпасти. Та једносност и јединственост Цркве је богочовечанског карактера од почетка па кроза све векове и кроза сву вечност. Бесмртна мисао Светог Григорија Богослова, распевана Богом, благовести ову богочовечанску истину: Један је Христос, једна је глава Цркве.[7]
Апостолско прејемство, апостолско наслеђе је од врха до дна богочовечанске природе. Шта то свети Апостоли предају својим наследницима као наслеђе? — Самог Богочовека Господа Христа, са свима непролазним богатствима Његове чудесне Богочовечанске Личности, Христа — Главу Цркве, једину Главу њену. Не предаје ли то, апостолска наследност престаје бити апостолска, и ту у ствари више и нема апостолског предања, нема апостолске јерархије, нема апостолске Цркве.
Свето Предање, то је Еванђеље Господа Христа, и сам Господ Христос, кога сила Духа Светога преноси у сваку верујућу душу, у читаву Цркву. Све што је Христово, силом Духа Светога постаје наше, људско; и то у телу Цркве. Дух Свети — градитељ Цркве, сваког верника, као ћелијицу, уграђује у тело Цркве, чини га „сутелесником“ Богочовека.[8] У ствари: Дух Свети благодаћу светих тајни и светих врлина обогочовечује сваког верника. Јер, шта је живот у Цркви? Ништа друго до благодатно обогочовечење сваког верника кроз његове личне еванђелске врлине; његово ухристовљење и охристовљење кроз уцрквењење и оцрквењење. Сав живот хришћанина је непрекидни христоцентрични Духовдан: Дух Свети кроз свете тајне и свете врлине предаје Христа Спаса свакоме вернику, чини Га живим предањем, живим животом нашим: „Христос — живот наш“.[9] Тиме и све што је Христово постаје наше, на сву вечност наше: и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Љубав, и Његов Живот, и сва Његова Божанска Ипостас.
Свето Предање? — Сам Господ Исус Христос Богочовек са свима богатствима Своје Божанске Ипостаси, а преко Њега и ради Њега — васцела Света Тројица. Το најпотпуније дато и изражено у Светој Евхаристији, у којој се ради нас и ради спасења нашег обавља и обнавља васцели Спасов богочовечански домострој спасења. Ту сав Богочовек са свима чудесима и чудотворним даровима Својим; ту, и уопште у молитвеном, богослужбеном животу Цркве. Кроз све то непрестано бруји Спасова свечовекољубива благовест: „И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века“[10] — сав у апостолству, и кроз апостолство са свима вернима до свршетка света. То и јесте васцело Свето Предање апостолске Цркве Православне: живот у Христу = живот у Светој Тројици: охристовљење и отројичење.[11]
Изузетно многозначајно је ово: у Православној Цркви Христовој, Свето Предање, увек живо и животворно, сачињавају: Свето Писмо, Света Литургија, сва света богослужења, све свете тајне, све свете врлине, сва Вечна Истина, сва Вечна Правда, сва Вечна Љубав, сав Вечни Живот, сав Богочовек Господ Христос, сва Света Тројица, сав богочовечански живот Цркве у свој својој богочовечанској пуноћи, са Пресветом Богородицом и свима Светима.
Личност Богочовека Господа Христа, преображена у Цркву, потопљена у молитвено, богослужбено безобално море благодати, и сва у Евхаристији, и сва у Цркви, — ето, то је Свето Предање. Ову истину благовесте и исповедају свети Апостоли, свети Оци и Свети Васељенски Сабори. Молитвом и побожношћу се чува Свето Предање од сваког демонизма и ђавољег хуманизма, и у њему сав Господ Христос, који и јесте вечно Предање Цркве. „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу“:[12] јави се као човек, као Богочовек, као Црква, и својим свечовекољубивим подвигом спасења и обогочовечења човека, узвелича и узнесе људско биће изнад Пресветих Херувима и Свесветих Серафима. Сама апостолност Цркве је свим бићем својим од самог Господа Христа. Јер: Господ Христос је апостол и архијереј вере наше.[13] Он је апостол (= посланик) Бога Оца, апостол Свете Тројице: Он = Спаситељ, са целокупним богочовечанским домостројем спасења. Апостол и Првосвештеник који Собом свештенодејствује и извршује сву богослужбу спасења нашег, обогочовечења нашег, охристовљења нашег, отројичења нашег… Он, првоврховни Апостол, и чини апостолима све потоње апостоле; и Он — Архијереј, Вечни Архијереј, чини ахријерејима све потоње архијереје у Цркви Својој. Он Собом и испуњује и надахњује све апостоле; Он Првоапостол и јесте апостол у њима, апостолује из њих и кроз њих, и чини их апостолима „звања небескога“.[14] Он у неизмерном човекољубљу Свом кроз Богочовечански подвиг изједначује Себе са њима. Зато им и говори и сведочи ову благовест и истину: „ко вас прима, мене прима“.[15] У ствари, сва апостолност је од Свеапостола — Господа Христа Богочовека. И овде: све се изводи и све своди на Богочовека Господа Христа. Отуда у Цркви и богочовечанска светост, и богочовечанско јединство, и богочовечанска саборност, и богочовечанска апостолност.
Богочовек = Спаситељ, Богочовек = спасење и јесте сва садржина целокупне апостолности: и живота апостолског, и учења апостолског, и бесмртности апостолске, и свемоћи апостолске и чудотворства апостолског, и вечности апостолске, и богочовечности апостолске. У самој ствари апостолност и није друго до Спасова богочовечност са свима њеним свепобедним силама. Такви, свети Апостоли су темељ Цркве — „где је камен од угла сам Исус Христос“, на коме и расте сва Црква богочовечанским растом својим.[16] И још: свети Апостоли су, по благовести христољубљеног боговидца и тајновидца: дванаест темеља Цркве Спасове — „и на њима имена дванаест апостола Јагњетових.[17] Отуда истина вечна: уколико је Бог већи од Анђела, утолико је богочовечанско апостолство веће од Анђела.[18] У земаљском свету Апостоли су важнији и убедљивији сведоци Истине Христове, Цркве Христове неголи Анђели.[19]
По свему, апостолство је богочовечански дар од Бога, примање од Бога свих богочовечанских сила и моћи васцелог богочовечанског домостроја спасења, васцеле благодати спасења.[20] Апостоли = посланици, чији? Божији, Богочовекови. Они — послани са целокупним домостројем богочовечанског домостроја спасења, са васцелом Црквом: свима њеним светим тајнама и светим врлинама, у којима је и са којима је сав Спаситељ, сав Господ спасења — Богочовек Исус Христос. Само је она Црква апостолска, која има апостолско наслеђе, најпре: апостолску јерархију, која је верна васцелом апостолском предању.[21] Од Богочовекових апостола — епископи Духом Светим; епископи: да пасу Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом.[22] У богочовечаноком — апостолском Предању: богочовечанско учење и богочовечанско управљање Црквом. У самој ствари, у Цркви је све и сва од Богочовека Господа Христа: јер је она оваплоћени Бог Логос; и она је Њиме Истина, Њиме — „стуб и тврђава Истине“.[23] И у њој је усмена и писана Библија, и све свете богочовечанске тајне свих светова.
Сва непобедивост и сва свепобедност светих Апостола је од Господа Христа; сва чудотворност и свемоћ им је такође од Њега.[24] Он им даје — „власт над свима ђаволима“ и да исцељују „сваку болест и сваку немоћ по људима“.[25] Превелики апостол благовести: преко Господа Христа — „примисмо благодат и апостолство, да покоримо све незнабошце вери имена његова“.[26] Апостолство светих Апостола увек је — „апостолство у Господу“.[27] Један и исти Господ Христос ради у свима апостолима и кроза све апостоле.[28]
Дванаесторицу Својих ученика Господ „назива апостолима“: јер све је у њима од Њега.[29] Отуда живот у Цркви није друго него: пребивати „једнако у науци апостолској“.[30] Бесмртна је благовест и истина: „Бог постави у Цркви прво апостоле, Друго пророке, треће учитеље“.[31] Свети Апостоли непрестано наглашавају да су они: „позвани на апостолство, и послани“,[32] да су они: „апостоли Исуса Христа“.[33] Чудесна је и чудотворна сила Господа Христа: Он ништавност људску претвара у свемоћно богочовечанско апостолство.[34] На чудесан начин; позван у апостолство од самог Господа Христа, свети апостол Павле објављује благовест: „Павле апостол, ни од људи, ни кроз човека, него кроз Исуса Христа“.[35] За све свете апостоле важи ова истина: „Тајна Христова откри се Духом Светим његовим светим апостолима“, а преко њих — свима наследницима и следбеницима светих Апостола.[36]
Васцеле богочовечанске апостолности наследници су свети Оци. Све апостолске светиње су душа њихове душе, живот њиховог живота, бесмртност њихове бесмртности, вечност њихове вечности, благовест њиховог апостолског Богочовечанског Еванђеља. Α кроза све то и у свему томе сав Богочовек Господ Исус Христос, са свима богатствима Свога бића; Он — Спаситељ, Он — Васкрситељ, Он — Рај, Он — Истина, Он — Правда, Он — Љубав, Он — Добро, Он — Васкрсење, Он — Црква, Он — Оснивач и Завршитељ богочовечанске вере, Он — све и сва за људско биће у свима световима. Он — исти у светим Апостолима, исти и у светим Оцима; речју: увек исти у Богочовечанском телу Свом — Цркви; Он — Богочовек Господ Исус Христос: „јуче и данас онај исти и вавек“.[37]
Свети Максим Исповедник благовести: Ко свете Апостоле прима, Христа прима, Бога прима; ко њих одбацује, самога Христа одбацује. Насупрот светим Апостолима су лажни апостоли = јеретици; ко њих прима, ђавола прима.[38] Свети Иринеј сведочи: Ко није сагласан са светим Апостолима, тај одбацује самога Господа Христа, одбацује и Оца, и сам је себе осудио, противећи се свом сопственом спасењу; а то и чине сви јеретици.[39] Предање светих Апостола чува се у Црквама помоћу прејемства, наследности епископа. Епископи су наследници Апостола. Путем такве наследности дошли су до нас од Апостола Црквено Предање и проповед истине. И то је најпотпунији доказ, да се једна и иста животворна вера сачувала у Цркви од Апостола до сада и предата нам у истинском обличју.[40] Апостоли и њихови ученици учили су онако како проповеда Црква, и учећи тако били су савршени.[41] Истинско знање — уνώόις άληθης — јесте учење Апостола, и првобитно устројство Цркве у васцелом свету, и обележје тела Христова — character corporis Christi, које се састоји у наследности епископа, којима су Апостоли предали Цркву која је свуда; и она је у свој пуноћи дошла до нас са верно очуваним Светим Писмом.[42] Свети Иринеј још учи: Сви који су ван Цркве — ван Истине су: έκτος της Έκκλησίας’εκτός της Αληθείας.[43] Учење Апостола, древни организам Цркве је у целоме свету; нарочита озна ка тела Христова (= Цркве) јесте наследност eпископa.[44] Небеска је, апостолска је, херувимска је мисао Светог Иринеја: Црква је устројена саобразно лику Сина Божија.[45] Свепобедни јунак православне вере, Свети Атанасије Велики благовести: Ми имамо веру од Спаситеља преко светих Апостола.[46] Обратимо пажњу на само првобитно Предање, на учење и веру васељенске Цркве, — веру коју нам је дао Господ, а Апостоли проповедали, и Оци сачували. Јер на њој је основана Црква, и ко отпадне од ње, тај не може ни бити нити се чак називати хришћанин[47] Од те вере васељенска Црква ништа не одузима. Таква је вера Цркве, такав је темељ Цркве, постављен Господом.[48]
Свети философ, Григорије Ниски, вели: Доказ Haшeг учења ο вери јесте Предање Отаца које је дошло до нас као наслеђе. Оно нам је саопштено од Апостола преко потоњих светих.[49] Исти свети Григорије саветује: Сетите се светих Отаца, којих смо се, по благодати Божјој, удостојили бити наследници. Не прекорачујте границе које поставише Оци наши, и не претпостављајте томе каснија учења, него доведите себе у склад са древним правилом вере.[50]
Нема сумње, свети Апостоли су најсавршенији христоносци: они Христом живе, Христом мисле, Христом осећају, Христом говоре, Христом делају, Христом врлинују, Христом благовесте, Христом бесмртују. Њима је Господ Христос ближи од њих самих: они су своји, вечно своји себи — Њиме. Равноапостолни христоносац, Свети Златоуст небројено пута понавља: „Павле је имао у себи Христа“, „κροз Павла говори Христос“, „Павле је имао у себи говорећег Xpистa“.[51] Το се у већој или мањој мери односи и на остале свете Апостоле. И с правом, јер свети апостол Павле тврди за себе: „Ја више не живим, него у мени живи Христос“.[52] Са Господом Христом — сва је Христова Истина у Њему, и у сваком апостолу светом.[53] Бог је постао човек, да би човек, сваки човек живео Њиме.[54] Свети Златоуст благовести: „Говори не Павле него Христос који покреће његову душу. То је само глас Павла, а мисао и учење —Христа“.[55] Говорећи ο Првом Васељенском Сабору, Свети Златоуст вели: Када се Христос налази међу двојицом или тројицом, сабраним у име Његово,[56] утолико пре Он се налазио, све решавао и одлучивао тамо где је било више од три стотине Отаца.[57] Свети Златоуст благовести: Када кажем Павле, ја разумем Христа, јер Он управља душом Павловом.[58] Павле апостол је: сасуд изабрани, храм Божји, уста Христова, фрула Духа Светога, учитељ васељене.[59]
Ο светом апостолу Павлу Златоусти равноапостол вели: Божанствени апостол свагда говори божанственим и небеским језиком, и са великом умешношћу казује еванђелску реч, изричући правила вере не од свога разума него по царској власти својој. Овај велики учитељ, по природи својој беше човек а по вољи — служитељ Божји, због чега он и говори као небеским језиком, и као да збори из самих небеса.[60]
Права богочовечанска вера има на себи печат апостолства. По богомудром Златоусту Светом, са правом вером иде и правилно разумевање истине.[61] Он наглашава да, говорећи ο светом апостолу Павлу, он у исто време говори и ο апостолу Петру, и ο апостолу Јакову, и ο апостолу Јовану, и ο васцелом сабору светих Апостола Јер, као што су на једној харфи разне струне а хармонија једна, тако и у сабору Апостола, иако су разна лица, учење је ипак једно, пошто је био један уметник: Дух Свети:[62] Црквама Божјим управљају не људи, него сам Бог свуда управља црквама.[63]
Кроз свете Апостоле, и свете Оце, благодат Светога Духа учи: епископ цркве дужан је бринути се не само ο цркви која му је поверена Духом Светим, него и ο васцелој Цркви по васељени.[64] Свети Златоуст благовести: свети Апостоли су власт највећа, власт најдуховнија, власт највиша. Од свих духовних власти већа је власт апостолска. Притом, апостолство је не само почетак осталих власти, него и темељ и корен. Као глава у телу, тако и апостолство је почетак и корен дарова. Сва целокупност дарова усредсређује се у апостолству, као у глави. Апостоли су старешине, рукоположене од Бога; њима свима заједно поверена је васељена. Ако би се апостолство прекинуло, онда би се све пореметило и срушило.[65] Имајући у себи Господа Христа, тог јединог Победитеља смрти и Васкрситеља: свети Апостоли су имали власти над смрћу и над животом.[66] Следећи апостолу Павлу, ми ћемо неминовно следити Христу, пошто је и он писао све следећи не сам себе већ следећи Христу.[67] Докази истинитог апостолства су: непрекидни подвизи, неисказана страдања за Господа Христа, брига за све цркве.[68] Свети Апостоли су стубови Цркве, који подупиру и носе свод вере; они су и штитови, и очи на телу Цркве, и извори добара, и ризнице, и пристаништа. Уосталом, ма како их назвали, никада се не може достојно изразити њихова величина, њихова вредност.[69] Као што је глави неопходно да је у вези са телом, тако и Цркви — са свештеником. То је апостолски закон и заповест Господња.[70]
Говорећи ο апостолству апостола Павла, свети Златоуст благовести: Онај који назива себе апостолом — говори, предаје не своје учење већ наложено му од Онога који га је послао. Вредност је апостола (= посланика) у овоме: не додавати ништа од себе самог. Стога је и Господ Христос говорио: Не зовите никога учитељем на земљи, јер је у вас један учитељ — Христос.[71] Порекло свих наших догмата је с неба, од небеског Господара, мада их људи саопштавају.[72] Свети Златоуст вели: Ја знам учитеља догмата Цркве — Павла. Када спомињем Павла, тада указујем на Христа, јер Он сам говори у Павлу.[73]
За све свете Апостоле важи изјава светог апостола Павла: „Себе не проповедамо, исто Христа Исуса Господа“.[74] Свети Златоуст вели ο светом Јовану Богослову: Сам Бог кроз њега благовести роду људском. Еванђеље које је он написао није његова творевина већ дело божанске силе, која је делала у души његовој. Он благовести из саме дубине Духа. Он има у себи самог Господа говорећег. Очигледно је, у његовом учењу нема ничега људског. Његови су догмати јаснији од сунчевих зракова, и зато су доступни свима људима. Догмати који су дошли до нас кроз његову божанствену душу, божанствени су и небески.[75]
Свети Златоуст јавља и ову еванђелску истину: Апостолима је ниспослана велика и обилна благодат Светога Духа; и они су својим врлинама усвојили себи тај дар.[76] То јест: они су облагодатили своје врлине, и оврлинили своју благодат. То се двоје сапрожима; увек зависи једно од другог; и увек јача једно помоћу другог. По вечној истини, израженој превеликим апостолом Павлом, ο бесмртној вредности и важности и благодати и врлине.[77] Узалуд је благодат без врлине, али и врлина без благодати.[78] Стога су Апостоли, наглашава Свети Златоуст, најпре животом јављали Еванђеље Спасово, па онда речима.[79] По самом животу светих Апостола, по моћи њиховој, по чудесима њиховим, и по свему њиховом — земља је већ постала небо. И њима су се људи дивили као Анђелима, јер ни најмањe нису обраћали пажњу ни на потсмехе, ни на претње, ни на опасности.[80] Ми смо послани, изјављује апостол Павле, не да измишљамо теорије него да предамо оно што смо чули, ништа не додајући од себе.[81] Свети Златоуст благовести: У гласу апостола Павла присуствовао је сам Христос, и свуда је путовао с њим. Ја бих желео, чежњиво изјављује Свети Златоуст, да видим прах тих уста, помоћу којих је Господ Христос изговорио велике и неисказане тајне; да видим и прах срца Павлова, које са сигурношћу можемо назвати срцем васељене, извором безбројних блага. Штавише, то срце је било изнад небеса, пространије од вaceљенe, светлије од сунца, ватреније од огња, тврђе од дијаманта. Да, срце Павлово било је Христово срце, таблица Духа Светога, књига благодати.[82]
Свети Златоуст благовести: свети Апостоли ништа нису говорили од себе већ што су примили од Бога; то су и предали васељени. Тако и ми сада предлажемо не своје већ што смо примили од њих; то и објављујемо свима.[83] Због чега врата паклена нису надвладала Цркву? Због тога што Христос свагда борави с нама. Нема сумње, када Он не би био с нама. Црква не би однела победу.[84] Пошто је сав Господ Христос у Цркви, то она и побеђује свагда Њиме, те јој нико и ништа не може наудити. Све нам је у Цркви од Господа Христа: и ум и срце и живот. Свети Златоуст благовести: „Ми ум Христов имамо“,[85] то јест имамо ум духовни, божански, који нема у себи ничег људског. Срце Павлово било је ваистину срце Христово, обиталиште Духа Светога и књига благодати.[86] Апостолска вера је сва богочовечанска; исто тако и „јединство вере“.[87] Свети Златоуст благовести: Јединство вере значи: када сви имамо веру са светим Апостолнма, када смо сви једно; када сви верујемо подједнако.[88]
Апостолска је, светоотачка је вера: веровати по Предању свете Васељенске Цркве. Без тога се не може бити хришћанин. Свети Дамаскин објављује богочовечанску небоземну истину говорећи: Ко не верује по Предању Васељенске (= Католичанске = Саборне) Цркве — неверник је[89].
Што је од светих Апостола, од Господа је. Ко се усуђује, пита Свети Исповедник Теодор Студит, одузети или додати што апостолском Предању? Пут Еванђелски, пут Апостолски јесте царски пут. То је и пут Светих. Идући стопама њиховим, ми ћемо стићи у живот вечни у Христу Исусу Господу нашем. Апостолско учење примили смо од светих Отаца наших. То учење смо дужни чувати читаво и неповређено Духом Светим који живи у нама. Живот наш је по Предању Светих.[90] Боговођени Исповедник благовести: Ми се утврђујемо на Апостолском учењу, а исто тако и на учењу светих Отаца наших, јер и они, сагласно са Апостолима говоре једно исто.[91] Световне власти не могу бити судије у стварима божанских догмата. Светим Апостолима припада, надахњивана Духом Светим, власт у стварима божанских догмата, њихових одредаба и недоумица поводом њих. Исто тако то припада и њиховим наследницима — светим Оцима. Говоpeћи уопште, сви Светитељи потврђују то.[92]
Херувимски светло и дубоко доживљујући богочовечанске истине Апостолске вере православне, Свети Симеон Нови Богослов благовести: Сваки, који истрајно упражњава врлине и добра дела, спада у ред Апостола.[93] Нема сумње, апостолска благодат је у већој или мањој мери животворно присутна у сваком члану Православне Цркве, сразмерно његовом живљењy у богочовечанским врлинама и светим тајнама. Апостолска вера је срце апостолске благодати. Ради ње се све добија од Јединог Човекољубца, а најпре Истина, и учење Истине ο Истини. Свети Исидор Пелусиот, говорећи ο Првом Васељенском Сабору, вели: Треба се држати учења Светог Сабора у Никеји, ништа не додаjyћи и не одузимајући, јер је он, надахнут Богом дао истинско учење.[94]
НАПОМЕНЕ:
[1] Гал. 2, 20.
[2] Јевр. 13, 8.
[3] Epist. XV; Ρ. gr. t. 91, ool. 544 D: έμόν μέν οίδέν έρω παντελώς, δ δε πεφά τών πατέρων έδιδάχθην, φημί .. .
[4] De fide. Ι, 1; Ρ. gr. t. 94, col. 792 Α.
[5] De imagin., Orat. III, 41; P. gr. t. 94, ool. 1365 CD.
[6] Недеља 7. по Ускрсу, Светих Огаца Првог Васељенског Сабора, на јутрењу, Слава на Хвалитех, Светих Отаца.
[7] Orat. XXXVII, 8; Ρ. gr. t. 36, col. 292.
[8] Εф. 3, 6.
[9] Кол. 3, 4.
[10] Мт. 28, 20.
[11] Ср. Мт. 28, 19—20.
[12] 1 Тим. 3, 16.
[13] Јевр. 3, 1
[14] Јевр. 3, 1.
[15] Лк. 10, 1; Мт. 10, 40.
[16] Еф. 2, 20—21; Кол. 2, 19.
[17] Откр. 21, 1—14.
[18] Ср. Гал. 1, 8.
[19] Ср. Гал. 1, 6—9.
[20] Ср. Д. А. 1, 25.
[21] Ср. 2 Тм. 1, 6. 12—14; 1 Тм. 4, 12—14; 6, 20; 2 Сол. 2, 15.
[22] Д. А. 20, 28.
[23] Јн. 14, 6; 1, 17; 1 Тм. 3, 15; Еф. 4, 21.
[24] Мт. 10, 1—42.
[25] Лк. 9, 1; Мт. 4, 23.
[26] Рм. 1, 5.
[27] 1 Кор. 9, 2.
[28] Ср. Гал. 2, 8.
[29] Лк. 16, 13.
[30] Д. А. 2, 42.
[31] 1 Кор. 12, 28.
[32] Рм. 1, 1; 1 Кор. 1, 1.
[33] 2 Кор. 1, 1; 1 Петр. 1, 1; 2 Петр. 1, 1.
[34] Ср. 2 Кор. 12, 9—10; Флб. 4, 13; 1 Тим. 1, 12; Кол. 1, 29.
[35] Гал. 1, 1.
[36] Ср. Еф. 3, 5—10.
[37] Јевр. 13, 8.
[38] Acta, 9. 10.; Ρ. gr. t. 90, ool. 144 C —145 A.
[39] Contra haer. III, 1. P. gr. t. 7, col. 845 Β — 846 Α.
[40] тамо, III, 2. 3; col. 847 Α; 851 Β.
[41] тамо, III, 13; 906 С.
[42] тамо, IV, 8., col. 1077 В.
[43] Contre les herеsiеs. Ην. IV, 33, 7; Sourcеs Chretiennes; Paris 1969.
[44] тамо, liv. IV, 33, 9.
[45] тамо, IV, 38, 1.
[46] Epist. ad episc. Aegypti ct Lib., 20; P. gr. t. 25, col. 585 B.
[47] Epist. I ad Sеrap., 28, P. gr. t. 26, 593 C — 596 A.
[48] тамо; col. 596 АВ.
[49] Contra Eunom., lib. IV; Ρ. gr. t. 45, col. 653 Β.
[50] Epist. III; Ρ. gr. t. 46, col. 1024 C.
[51] Cp. 2 Kop. 13, 3. Cp. Беседе Св. Златоуста ο Αп. Павлу.
[52] Гал. 2, 20.
[53] 2 Кор. 11, 10.
[54] Ср. 1 Јн. 4, 9.
[55] Contra Ioudeos II, 1; Ρ. gr. t. 48, col. 858.
[56] Mт. 18, 20.
[57] тамо, III, 3; col. 865.
[58] тамо, III, 4; col. 866.
[59] On, In Lazar. VI, 9; Ρ. gr. t. 48, col. 1041,
[60] Dе Paenit. VII, 1; P. gr. t. 49, col. 232.
[61] Dе Pentacoste, II, 2; P. gr. I. 50, col. 466.
[62] Ιn S. Ignatium, 2; P. gr. 1. 50, col. 588.
[63] тамо, 4; col. 592.
[64] Св. Златоуст, In S. Eustatium, 3; P. gr. 1. 50, col. 602.
[65] De utilit. lection, 3. 4; P. gr. t. 51, col. 91. 92. 93.
[66] тамο, 5; col. 95.
[67] Он, In mulier aligata est. 1; Ρ. gr. l. 51, col. 217.
[68] On, In Habentes cumdom spiritue, 6; P. gr. t. 51, col. 295.
[69] Oн, In Faсiem eiresiiti, 2; P. gr. t. 51, col. 373.
[70] Oн, Dе recipiendo Scvoriano, 1; P. gr. t. 52, col. 423. 425.
[71] Mт. 23, 8.
[72] Толкование на прор. Иcaиjу, глава I, 1; С. — Петербург, 1900,
[73] Ιn guia potestate, 6; Ρ. gr. t. 56, col. 423
[74] 2 Kop. 4, 5.
[75] In Jоanem., Homil. Ι, 1. 2. 3; Ρ. gr. t. 59, col. 29. 30. 30.
[76] тамо, Homil. XIII, 3; col. 142.
[77] Cp. 1 Kop. 15, 10.
[78] Cp. 2 Kop. 6, 1; 11, 23.
[79] In Acta Apost., Homil. I, 3; P. gr. t. 60, col. 18.
[80] тамо, Homil, XII, 3; col. 103.
[81] Св. Златоуст, In Еpist. ad Roni., Homil. I, 3; P. gr. t. 60, col. 398.
[82] тамо, Homil. XXXII, 3; col. 679. 680.
[83] In Epist. ad Corinth, Ноmil. VI, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 54.
[84] тамо, Homil. VI, 4; col. 52.
[85] 1 Kop. 2, 6.
[86] тамо, Homil. VII, 6; col. 62.
[87] Cp. Εф. 4, 11—13.
[88] In Epist. ad Ephes. Homil. XI, 3; P. gr. t. 62, col. 83
[89] Dе fide, IV, 10; P. gr. t. 94, col. 1128 A.
[90] Sermon. catechetici, Sermo 47; P. gr. t. 99, col. 173. 174; Scrm. 51. col. 187.
[91] тамо, Sermo 97; col. 335.
[92] тамо, Sеrmo 127; col. 442. 444
[93] Λόуοι, λοу. 88; издање: Дионисија Загореа, Ενπω 1886.
[94] Стр. 3, Писмо 2; Творен. част 3; Москва, 1860.
Плирома или пуноћа божанског.
Шта је то плирома