Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Зло – “разума”

 

По природи својој зло је туђе Богу, и зато отуђује од Бога. И грехољубиве људе претвара у непријатеље Богу. Јер грех je тиме грех, и зло je тиме зло, што је непријатељ Богу и свему Божјем. Али је најстрашније када људи постану непријатељи Божји „разумом”, тојест када свесно живе у злу, раде за зло, оправдавају зло. Њихово је зло разумско, „рационално”, засновано на разлозима разума, логике. Да, оно је логичко и логично. То се дешава са људским разумом када грех кроз грехољубље прожме цело биће човеково: и душу, и срце, и разум, и вољу, и толико се сједини с њима да учествује у целокупној њиховој делатности као њихова унутрашња, прирођена стваралачка сила. Онда грешне мисли, грешне жеље, грешна осећања постају „природни”, логички оправдани, разумски оправдани. “Грех је нека логичка сила Сатане”, по ванредно дубокој и многозначајној мисли светог Макарија Великог.[1] Уживи ли се у човека, грех се постепено слије са његовим разумом, са његовом логиком, и онда свако зло постаје за човека и логично, и природно, и неопходно. А Бог и божанско добро постају нелогнчни, неприродни и непотребни. Штавише, огреховљенa логика, огреховљени разум тврде: “нема Бога”, и наводе “логичке доказе”, „доказе разума” у прилог тога.

“Отуђени разумом” од Бога и свега Божјег, људи постају непријатељи Богу са логичких разлога, „разумом”, и своје безбожништво оправдавају „логичким” и „рационалним” разлозима. А то безбожништво се неминовно изражава “у злим делима”. Јер безбожништво и злорађење увек иду заједно. Живећи логиком греха, људи сматрају да су зла дела нешто логично и неопходно и природно у нашем човечанском свету. Зло се толико сродило с разумом, да је постало његов modus vivendi, а тиме и modus cognoscendi. За људе који су “разумом у злим делима”, и тако “отуђени од живота Божјега”[2], злосе јавља као рационална неопходност живота и мишљења. У томе је суштина незнабоштва и безбоштва; у томе њихова апологија зла; у томе њихова какодикеја — оправдање зла.

И од таквог свеубитачног зла ослобађа чудесни Господ Христос Својом човекољубивом смрћу и васкрсењем. И тиме божански осмишљава и биће људско и живот људски. И показује да је божански разум, божанска логосност, божанска логика у ствари једина логика, једини смисао и Људскога 6ићa и људскога живота, и свега што постоји.

Стога свети апостол благовести члановима Цркве: „сад вас помири у телу меса његова смрћу”:[3] помири вас са Богом, са божанским добром, са божанским разумом, да бисте престали бити љубитељи зла и непријатељи Бога. Сада и себе и свет видите у логосној светлости и свециљности. Сада осећате и увиђате да је оваплоћени Бог Логос заиста једини Разум, једини Логос, једина Логика живота и света. У Њему је права логосност и разумност људског разума; у Њему — права логосност и логичност људске логике. Тек у Њему и Њиме људски разум долази себи, своме правоме бићу, своме правоме смислу, своме правоме животу: светом животу. Омогућити људима свети живот, дати им силе да га остваре — циљ је Спаситељевог богочовечанског подвига спасења света. Омогућити спасење света. Човекољубиви Господ добровољно узима па Себе крсну смрт: „да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се”[4]. А силе за то све су у Његовом Богочовечанском телу — Цркви. Узидате ли се у то свето тело, у вас ће се постепено осветити и савест и разум и душа. А из тих освећених извора природно теку свете мисли, света осећања, свете жеље, и претварају се у света дела. Тако се у светом и саборном животу Цркве ваше свето живљење непрестано развија и расте из силе у силу. А све то чини човекољубиви Господ — „да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се”.

Господ нас, благовести Свети Златоуст, не само ослободи грехова него и постави у ред прослављених. Он толико претрпе не само да нас ослободи зала него и да нас изведе у првобитно достојанство, као када би неко осуђеника не само ослободио казне него га и узвео у почасно звање. И Он нас уврсти у ред ништа не сагрешивших, — или боље, у ред не само не сагрешивших него и извршивших највеће подвиге; и још више од тога: дарова нам светост пред Њим. А реч „беспрекоран” изражава више него „непорочан”, јер се реч беспрекоран примењује на нас када ми својим делима не изазивамо ни осуду ни прекор.[5]

Све је то могуће, благовести свети апостол, једино под овим условом: „ако само останете у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде еванђеља које чусте, које је проповедано свој твари под небом”[6]. Другим речима: ако сте свом душом, свим срцем, свим животом, свим бићем у Еванђељу. Шта је темељ вашег бића? Ако је Еванђеље, онда сте дом душе своје саградили на неразоривом темељу; онда сте и „чврсти”; и никаква вас зла сила неће моћи ни оборити ни сатрти. Онда вас кроз све буре и искушења и олује зла води неустрашиви путовођа — еванђелска нада. Главно је: будите „пепокретни од наде еванђеља”; нека вас ништа не одвоји од ње.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Homil. XXIV, 2; Р. gr. t. 34, col. 664 D

[2] Εф. 4, 18.

[3] Кол. 1, 22.

[4] Кол. 1, 22.

[5] тамо, Homil. IV, 1; col. 325-326.

[6] Кол. 1, 23.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома