Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Црква: Тело Богочовека Христа

 

У устројству тела људског огледа сене мања мудрост Божја и сила него у устројству васионе. Штавише, тело људско је већа загонетка и од саме васионе. Jep je у њему више тајанственог него ли у васцелом видљивом свету. У њему су присутне божанственије силе него у материјалном универзуму. Елементи који су расејани по материјалној васиони, у телу су дошли до таквог живота који расте у бесмртност и живот вечни. Да, у телу — смртно постаје бесмртно, прелази из смрти у бесмртност. Доказ: тело Богочовека Христа. Оно васцело прешло из смрти у бесмртност и живот вечни. У њему је тело људско постигло своје потпуно савршенство, своју бесмртност, своју вечност, своје еванђеље, своје блаженство. Прешло сав богоодређени пут тела људског: од небића до Свебића. По свему, оно је истинско тело људско, само освећено, обожено, безгрешно, без примесе ичег греховног. У њему су остали сви разнолики елементи, својствени телу .људском, само сви у бескрајној богочовечанској хармонији. Јер је У њему остварена савршена хармонија тела људског са Баскрајним, са Бесмртним, са Божанским, са Вечним. Поставши тело, Бог Логос није изменио физичко устројство тела, него га је примио онакво какво оно јесте у својој природној стварности, само без греха. То доказује да је устројство тела људског божански савршено и целисходно. Ту божанску савршеност и целисходност осетиће сваки, ако стави себи у задатак да измисли такав, или сличан, организам. Колико разноврсних елемената и тајанствених сила улазе у састав тела човечијег! И све то треба сложити, ускладити, оживети, и од разноврсног начинити тако чудесно јединство, при коме би разноврсно остало разноврсним, иако органски уједињено у једну животворну целину. Зато свети апостол благовести: „Али Бог постави све уде у телу како је хтео. А кад би сви били један уд, где би било тело? Овако је много удова, а једно тело. И не може око рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Не, него су баш они уди тела који изгледају слабији, потребни. И они који нам изгледају срамотнији на телу, те више поштујемо; и наши непристојни уди имају већу пристојност; а наши пристојни уди не требају тога. Али Бог сложи тело, и мањем уду даде већу част, да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другога”[1].

Бог је тако мудро и целисходно сложно тело, да се најглавнији органи смирено брину за најмање, а најмањи paдосно служе највећима. Око се брине за цело тело, водећи га кроз овај свет и живот. Али се и за око брину сви остали делови тела, и они најмањи и најспореднији. Шта би било од ока, да га длаке у трепавицама и длаке у веђама не штите? Колико треба да је око, тај божански чудотворац, захвално тим мајушним длачицама што га криле и чувају! Шта би било од ока, кад руке не би радиле за њега и ноге ишле за њега? Тако, сви органи тела једнако се брину један за другога. Ни разноврснијих удова, ни веће хармоније! Благодарећи само премудром устројству тела од стране Бога. Све их је Господ повезао осећањем органског јединства и животне заједнице. Шта се у једноме збива, то се осећањем свејединства преноси на све друге и на цело тело. Стога богомудри апостол благовести: „И ако страда један, уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди”[2].

Један је у телу општи сензоријум: једно самоосећање и самосазнање. Ничим се јединство caмоосећањa тела не може разбити. У томе је биће тела, суштина тела. И радост и бол увек припадају целом телу и целој души. Убод иглом у мали прст oceћa цело тело као свој бол. Тако и радост, тако и сваки доживљај осећа цела душа као нешто своје. Све што је у једном делу тела, или у једном делу душе, јединством самоосећања и самосазнања преноси се на цело тело и на целу душу. Тело је једно јединством самоосећања и самосазнања. То је оно што чини једним и живот тела, и радост, и тугу, и сваки доживљај тела. Све што је свети апостол рекао о телу, рекао је ради тела Христовог — Цркве. Да се због разновроности и многобројности чланова Цркве и дарова у Цркви не би рекло да је јединство тела Цркве неземаљско, неприродно и немогућно, свети апостол указује на оно што је најнепосредније дато сваком човеку и што је најочигледније за сваког човека: тело човечије. Сви дарови у Цркви, све службе, сви служитељи Цркве: апостоли, пророци, учитељи, чудотворци, управљачи, епископи, свештеници, мирјани, сачињавају једно тело — тело Цркве. Сви су они потребни свакоме, и сваки је потребан свима. Све њих везује у једно саборно, богочовечанско тело Дух Свети, ујединитељ и устројитељ Цркве. Сваки се члан спасава само помоћу целог тела Цркве, помоћу свих чланова Цркве, како земаљских тако и небеских. На благодатнотајанствен начин сви чланови Цркве суделују у спасењу сваког члана Цркве. Ко зна колико сваки од нас у своме подвигу спасења дугује небеским и земаљским члановима, њиховим молитвама, њиховим милостињама, њиховим постовима, њиховим сузама, њиховим тугама, њиховим врлинама! Члан си Цркве; то значи: органски си везан за свете Апостоле, и Мученике, и Исповеднике, и Чудотворце, и за све Небеске Силе: Херувиме и Серафиме, Арханђеле и Анђеле. Не осећамо ли то: ја, ти, или ма ко други, значи — нешто се покварило у нашем сензоријуму, у нашем самоосећању и самосазнању; грехољубљем својим покидали смо оне нерве што нас везују са светим и саборним срцем Цркве, и са светим и саборним очима Цркве, те не осећамо што она осећа и не видимо што она види. Α једно смо тело, ради чега? Да бисмо сви живели једним, светим и саборним животом Цркве, светом и саборном душом Цркве, светом и саборном савешћу Цркве, светим и саборним умом Цркве, светом и саборном вољом Цркве. И тако нам све било заједничко: и љубав, и правда, и вера и молитва, и пост, и истина, и туга, и радост, и бол, и спасење, и обожење, и обогочовечење, и бесмртност, и вечност, и блаженство. А кроза све то води и руководи, управља и уједињује благодат Светога Духа. Нисмо своји: свима припадамо у Цркви, а најпре благодатној души Цркве — Духу Светом. То осећање је главно и непрекидно еванђелско осећање сваког правог плана Цркве. Никоме у Цркви не припада све, већ свакоме онолико колико је Дух Свети одредио по мери вере, а по Своме свемудром Божанском промишљању о свакоме посебно и о свима скупа. Свети апостол благовести хришћанима: “Ви сте тело Христово — и, сваки за себе, уди И једне дакле постави Бог у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а потом чудеса, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике. Еда ли су сви апостоли? Еда ли су сви пророци? Еда ли су сви учитељи? Еда ли су сви чудотворци? Еда ли сви имају дарове исцељивања? Еда ли сви говоре језике? Еда ли сви тумаче?”[3].

Духовне дарове Дух Свети раздељује „свакоме посебно како хоће”[4]. Раздељује увек према моћима и ревности свакога[5]. Никоме не намеће, нити као терет товари, већ према унутрашњим стремљењима човековим. Разуме се, при благопријатним условима дарови се духовни умножавају, расту, развијају, усавршавају. Дар вере, зар се не усавршава? дар молитве, дар милосрђа, дар љубави, сви дарови редом, зар се не усавршавају трудом, зар не расту? Најочигледнији пример тога — апостол Павле, који своје обилне дарове Духа Светог умножава непрестано својим даноноћним трудом и подвизима[6]. Сваки је духовни дар као небеско божанско семе, посејано на земљишту душе људске. Оно ниче, расте и род доноси, само ако је земљиште душе чисто од трња греха и корова страсти; а пропада, ако је душа урасла у трње грехова и коров страсти, и постала пут за разна зла и неваљалства[7]. За ревност и труд Дух Свети додаје дар на дар, веће дарове мањима. Дарови су од Духа Светог, а од нас — старање, труд, врлине.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Кор. 12, 18—25

[2] 1 Кор. 12, 26.

[3] 1 Кор. 12, 27—30.

[4] 1 Кор. 12, 11.

[5] Ср. Мт. 25, 15.

[6] Ср. 1 Кор. 15, 10; 9, 26—27; 2 Кор. 6, 1; Флб. 3, 12—16.

[7] Ср. Мт. 13, 3—23; Лк. 8, 5—15.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома