Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

 

Саборност Цркве

Црква – једина свестварност свих светова

 

Према телу оваплоћеног Бога Логоса, према телу Богочовека Христа — Цркви, све су људске и земаљске стварности — сенка. Богочовек, као Бог у телу, као тело Божије, као човек, и јесте једина бесмртна и вечна, јер једина богочовечна стварност. Тачније: свестварност. И то постао победом над смрћу, грехом и ђаволом; постао целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења. Тек Богочовеком Христом и Његовим животом, смрћу, васкрсењем, вазнесењем = Црквом, једини истинити Бог је постао у човечанским световима очигледна стварност — свестварност; и Света Тројица постала очигледна стварност — свестварност; и Вечни Живот постао очигледна стварност — свестварност; и Вечна Љубав постала очигледна стварност — свестварност; и Вечна Истина постала очигледна стварност — свестварност. Речју: све Божје, “сва пуноћа Божанства”, Богочовеком Христом постало је на телесан, вештаствен, опипљив, очигледан начин стварност — свестварност у свима човечанским световима.[1] Пре Богочовека Христа, пре историског Исуса, пре Цркве Његове, све су такозване стварности биле сенка – σκια . Са Њим, све се мења: тело Христово = Црква постаје свеобухватна историска свестварност. То нам громогласи Апостолова благовест: „све је било сенка од онога што je имало да дође, а то је тело Христово”.[2] Тело пак Христово је Црква. Значи: Богочовек = Црква је најочигледније и најопипљивије остварење свега Божјег: „у њему живи сва пуноћа Божанства на телесан начин — σωματικώ;”,[3] живи као тело = као човек. Од тог тела, од те стварности биће људско, род људски не може замислити ништа стварније, ни истинитије, ни бесмртније. Тако је у телу Цркве Христове остварен идеал свега најузвишенијег у роду људском. Очигледна је историска стварност: од Богочовека Господа Христа ништа се у човечанским световима савршеније и боље и милије и лепше и човекољубивије не може замислити а камоли остварити.

У Богочовеку Христу и Богочовеком Христом човечанске стварности су се прошириле у богочовечанске бескрајности и непролазности. У Христу: сав Бог Логос, остајући Богом, постаје тело — Боготело, постаје човек — Богочовек. И тиме, и кроз то, и у томе: и сва Истина, и сва Правда, и сва Лепота, и сва Љубав, и свако савршенство; речју: “Сва пуноћа Божанства”. Нема сумње, у томе је и бесмртност и вечност Цркве, и свих чланова њених; у томе је и сва њена свепобедност и непобедивост, те јој ни врата паклена, ни сав пакао са свима злим дусима, не могу наудити, а камоли уништити је. Богочовеком Христом, Његовом Богочовечношћу нама је људима сва Божанска Вечност постала приступачна и наша.[4] Без Њега ми смо били слепи за њу и кукавно робље свих смрти. Њиме смо прогледали и све вечности угледали: и вечност живота, и вечност истине, и вечност правде, и вечност човека. И не само угледали, него их кроз Њега, ваистину Јединог Човекољубца, и добили: све, све, све.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 2, 17.

[2] Кол. 2, 9—10; Еф. 1, 17—23; 3, 17—19; 1 Јн. 1, 1—3; 5, 20; 4, 9; 2 Петр. 1, 16—18

[3] Кол. 2, 9.

[4] 1 Јн. 5, 29. 11; 1, 2.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома