Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Црква: Тело Свете Тројице

 

Живот у Цркви је благодатно-врлинско отројичењe, које почиње од утројичења при крштењу. Тертулијан благовести главну благовест хришћанску када вели: „Где је Тројица, тојест Отац и Син и Дух Свети, тамо је Црква, која је тело Свете Тројице — cоrpus Trium“.[1] У том светом телу наша исконска тројична боголикост добија сва божанска благодатна средства, помоћу којих се развија и усавршава до својих крајњих могућности, и тако остварује своје божанско назначење: доживљује своју божанску пуноћу, своју божанску вечност, своје божанско савршенство и блаженство. А божанско назначење свакога човека у овоме светy јесте: испунити се свом пуноћом Божанства која је у Христу Исусу телесно присутна[2].

Као што је утелу једна душа, и она држи у јединству тело, састављено од најразноразнијих елемената; тако је и у богочовечанском телу Цркве као једна душа — Дух Свети, који благодаћу Својом држиу јединству све верне који сачињавају тело Цркве. У телу Цркве се благодаћу Духа Светога све крштене душе сливају у једну душу, па ипак свака остаје при својој посебној и самосталној индивидуалности и личности. Зато се у Цркви помоћу Духа Светога свака крштена душа осећа једно „са свима светима“‘[3], и то осећа једно тело. Духом Светим сви сачињавамо једно тело, тело Христово. У Цркви је општење и јединство сваког члана Цркве са свима осталим члановима опосредовано Духом Светим, који је увек један, увек свет, увек божанствен. „Сви се једним Духом напојисмо“,[4] и Њиме једно постасмо: и зато смо једне душе — саборне душе, једног срца — саборног срца, једног живота — саборног живота, једне бесмртности — саборне бесмртности, једне вечности — саборне вечности, једног блаженства — саборног блаженства. Једна нам је, и у исто време саборна: и вера, и љубав, и нада, и истина, и правда, и доброта, и свака врлина. У свему томе сваки од нас суделује по мери своје еванђелске ревности. Увек: у разноврсности — јединство, у јединству — разноврсност.

Тело? — „Тело није један уд, него многи“[5]. Сваки уд је уд у телу, и уд телом. Али је и тело, тело помоћу јединства многих удова. Сви се удови подчињавају том јединству. У јединству им је и живот и биће и смисао; ван тога — смрт, рушење, распадање. Сваки се уд смирава пред целином тела као пред животворним извором. И још: сваки се уд смирава пред свим осталим удовима, и сви пред сваким, јер сваки животом својим зависи од свију њих, од заједнице са њима, од позајмљивања свега што му треба за постојање. Сваки је уд потребан свима, и сви свакоме. Откине ли се од тела ма који уд, откида се од живота, и тоне у смрт. Око, откине ли се од тела, умире. Тако и нога, и рука, и сваки орган, и сваки делић. Што важи за тело људско, важи и за Цркву као богочовечанско тело Христово. У њој су сви чланови благодатнооргански повезани; и зависе један од другога. Нико не може рећи да му други нису потребни. Одвоји ли се од њих, одпадне ли, упада у духовнy смрт. Сваки члан има своје место у телу Цркве, и зато зависи од целог тела: потребно му је цело тело, и он потребан телу. Сваки врши своју богодану дужност у Цркви, и тако употпуњује пуноћу Цркве. Што свети апостол говори о телу и удима, говори и о телу људском и о телу Христовом — Цркви. Органска повезаност и зависност је и код једног и код другог.

„Ακο рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тела; — еда ли зато није од тела?“[6]. Иако врши други посао него рука, нога није мање од тела но што је рука. И тако сваки орган према другим органима, и свако чуло према другим чулима. И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тела; — еда ли зато није од тела? Кад би све тело било око, где би био слух? Кад би све било слух, где би било мирисање?[7].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] De baptismo, сар. VI; Р. lat. t. 1, cal. 1315 Α.

[2] Ср. Кол. 2, 9—10; 1, 19; Εφ. 1, 22—23.

[3] Еф. 3, 16—19.

[4] 1 Кор. 12, 13.

[5] 1 Кор. 12, 14.

[6] 1 Кор. 12, 15.

[7] 1 Кор. 12, 16—17.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома