Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

 

Саборност Цркве

Светоотачка богочовечанска саборност

 

Богочовечанска саборност Цркве сва извире из Богочовечанске Личности Господа Христа. Ипостасно сједињење у Господу Христу двеју природа, Божанске и човечанске, у ствари је „сабор” σύνοδος двеју природа. То је, по светим Оцима, темељ богочовечанске саборности; то њена вечна категорија, и сва суштина, и сва природа, и сва делатност, и сва гносеологија, и сва савршеност. Ту благовест Богом је удостојен објавити Свети Максим Исповедник: „Ипостасно сједињење је, по светим Оцима, сабор двеју природа у једној ипостаси.[1]

Το значи: сама саборност, и мерило саборности, јесте сам Богочовек Господ Исусу Христос, Друга Ипостас Свете Тројице. То нам благовесте и то нам сведоче и свети Апостоли, и свети Оци, и Свети Васељенски Сабори; благо весте и сведоче: Богочовек је Црква; Богочовек је све и сва у Цркви; Њиме она постоји и стоји; Њиме живи и бесмртује; Њиме спасава и обожује; Њиме обогочовечује и охристовљује; Њиме освећује и отројичује. Њиме је Црква — Истина, Вечна Истина; Њиме је и Правда — Вечна Правда; Њиме и Живот — Вечни Живот; Њиме и Љубав — Вечна Љубав. Због свега тога Црква је Њиме, као својом Главом, и непогрешива. Α најречитији орган њене непогрешивости јесу Свети Васељенски Сабори, који делују по богоданом апостолском правилу богочовечанске саборности: „Нађе за добро Дух Свети и ми”.[2]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Epist. 5; Ρ. gr. t. 91, col. 484 Α.

[2] Д. А. 15, 28.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома