НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Истинско христопознање

 

Сва неисказана богатства што су у Господу Христу, ми људи можемо познати и добити само Духом Божјим, Духом Светим: када дух наш људски испунимо Њиме, обасјамо Њиме, просветимо Њиме, водимо Њиме, руководимо Њиме.[1] И само примивши Духа Светога који је од Бога, ми можемо знати шта нам је у Христу даровано од Бога.[2]

Зато се духоносни апостол и моли за ефеске хришћане, а преко њих и за све нас: „Да Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вама Духа мудрости и откривења да га познате“.[3] — Свети апостол вели: „Бог Господа нашега Исуса Христа“. Зар Господ Христос није Бог, већ има над Собом Бога? Нема сумње, Он је Бог, у свему раван Богу Оцу по Божанству. Али Он — Бог постао је човек, и Њему као човеку Бог Отац је Бог. За познање Њега, једног од Свете Божанске Тројице, потребна нам је помоћ остале Свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога. Бог Дух Свети је Дух мудрости; добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух Свети је још и Дух откривења. Божанском мудрошћу он у срцу верујућег открива и казује тајну Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског Христопознања. Да, само духаносац је христозналац. „Дух Свети сведочи нашему духу“ ο свему Христовом и „помаже нам у нашим слабостима“, те изграђујемо истинско и савршено знање ο Спаситељу и спасењу.[4] Никакав дух људски није у стању никаквим напорима својим да позна тајну Христову у њеном божанском и спасоносном савршенству и потпуности. Το духу људском открива једино и само Дух Свети, због чега се и назива „Дух откривења“.[5] Са тих разлога духозарни апостол и благовести: „Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим“.[6] Дух Свети као „Дух откривења“ уводи у сваку истину Христове богочовечанске Истине и Његовог богочовечанског подвига cпаceњa, и Он нас учи свему Христовом.[7] То је разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, сав Нови Завет назива Откривењем.

Разуме се, при томе дух људски није аутомат, није мртво оруђе којим Дух Свети рукује и дела, већ живи и добровољни сарадник Духу Светом. Под утицајем Духа Светог он се сав претвори у делатност, јер помоћу светих врлина претвара благодатне силе Духа Светога у своје: уноси их у све састојке бића свог, разлива их свуда по себи, и оне учествују у свима његовим мислима, и осећањима, и хтењима, и делима, и речима. Једном речју: у васцелом животу његовом. При томе, благодаћу Светога Духа човек чисти од греха, обнавља, освећује, преображава, усавршава све органе свога духа, органе сазнања и осећања: срце, ум, душу. вољу, те они могу, неометани тамом греха и неукочени парализом страсти, и сагледати сва божанска богатства која нам човекољубиви Господ Христос нуди и даје. Ту нам тајну открива многобрижни апостол молећи у Бога за хришћане чисто срце, срце очишћено, освећено и просвећено благодаћу Духа Светога: „и бистре очи срца вашега = πεφωπομένοvς οφθαλμούς της καρδίας ύμwν (= просветљене, просвећене очи срца вашега), да бисте могли видети каква је нада звања његова, и какво богатство славе наследства његова у светима, и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове“.[8]

„Очи срца“? — То је вера. Јер вера постаје вид душе наше, вид који види „Невидљивог“ и „невидљиво“:[9] види невидљивог Бога у видљивом човеку Исусу, види Његове безбројне „невидљиве“ благодатне силе, које Црквом изграђују спасење људи, света, твари: спасење и моје, и твоје, и свих грешника, и свих праведника. Зато ми, и кроз овај земаљски свет и кроз све светове уопште „вером ходимо, а не гледањем“,[10] вером, која је вид наше душе облагодаћене и освећене и преображене. У нac хришћана вера — то је једно бесмртно и свевидеће око душе наше облагодаћене, а љубав — друго, а молитва — треће, а нада — четврто, а пост — пето, а смерност — шесто, а кротост — седмо, а трпљење — осмо, а свето Причешће — девето, а свето покајање— десето, и тако редом: све свете тајне и све свете врлине — безброј очију наших, и то очију — свевидећих, боговидећих, небовидећих, истиновидећих. И ове свете очи наше виде — „каква је нада звања“ Христова, нада наша: усиновљење Богу кроз Господа Христа и наслеђе Царства небеског, живот вечни у блаженству вечном Тросунчаног Бога и Господа. И још ове свете очи наше виде — „какво је богатство славе наследства Христова“, наследства нашег у Христу: божански живот вечни и слава вечна кроз све саме Истине Вечне, Правде Вечне, Љубави Вечне, Радости Вечне, Блаженства Вечног. И још наше свете очи виде — „каква је неизмерна величина моћи Христове на нама који верујемо по чињењу превелике силе Његове“: Сила Његова божанска вером нашом побеђује све грехе у нама, све смрти, све паклове, и дарује нам спасење, освећење, облагодаћење, обожење, охристовљење, отројичење, рај, рај, сверај …

Од нас је вера, од Господа је сила вере. Кроз свете тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из бесмртности у 6eсмртност, из раја у рај, из радости у радост, из истине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у мудрост, расте ка свима богатствима Царства Христова, гледајући их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то већи прилив божанске силе у срца верујућег. Тако се једино и могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Исповедника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако се једино могу објаснити и разумети: сви надчовечански подвизи еванђелски светих апостола, и сви претешки подвизи светих пустињака, и све добровољне и невољне муке и патње н страдања свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих добровољних самомученика, свих неуморних благовесника, свих покајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, покајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможиваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа, покајаних развратникa, покајаних пијаница, покајаних очајника.

Све то показује да вера наша, вера свију нас, и највећих н најмањих, и најученијих и најпростијих, и царева и просјака, и мудраца и чобана, бива „по чињењу превелике силе“ Божје, по дејству и деловању те силе у душама нашим, у савестима нашим, у световима нашим. Она чини те се у нама све земљотресно испретура, али и свемудро неимарски изгради у нове светове, божанске и вечне. И ми још овде на земљи почињемо да живимо вечним животом, земља се под нашим ногамa претвара у непролазно небо, и где стане вера наша, ту је већ Господ наш, и у Њему рај наш, радост наша, вечност наша. Да, да: вера је наша — „у сили Божјој“, „у показивању Духа и силе“.[11]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 1, 17—23.

[2] Ср. 1 Кор. 2, 10-12

[3] Еф. 1, 17.

[4] Рм. 8, 16—26.

[5] Еф. 1, 17.

[6] 1 Кор. 12, 3.

[7] Ср. Јн. 16, 13; 14, 26.

[8] Еф. 1, 18—19.

[9] 2 Кор. 4, 18.

[10] 2 Кор. 5, 7.

[11] 1 Кор. 2, 5. 4.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *