НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Истина = човек

 

Истина = човек. Ето ко је Христос и шта је Христос. А када се сва Истина могла оваплотити, и оваплотила се у човека, значи: човек је саздан да буде тело Истине, оваплоћење Истине. Главна благовест Богочовекова је ово: бити човек није друго него бити оваплоћење Истине, оваплоћење Бога. Зато је Бог и постао човек, и остао занавек Богочовек.

„Христос је, као Творац и Уредитељ, глава и Анђела и људи. Од Христа је сво тело Цркве. Рекавши „тело“, свети апостол спомиње и оно што је својствено телу. Сво тело Цркве, вели он, преко свеза и саставака снабдевено од Христа сваком благодаћу, расте растом по Богу. А какво је то рашћење по Богу? Рашћење не телом, него живљењем по Богу — τη πολιτεία και α θεόv”.[1] „Господ Христос je глава целе Цркве; а Црква je тело Његово. Тако, из Њега цело тело Цркве има и само своје биће — то είναι, и своје добробиће — το εУ είνω. Ко отпадне од Њега, одмах пропада. Јер као што се осећајни дух из мозга предаје целоме телу преко нерава, и од главе је сваки осећај и сваки покрет, — тако се и цело тело Цркве снабдева од Христа, тојест прима живот и духовно рашћење. А када оно има то? Када је сједињено са Њим. Јер у таквом случају Дух Свети снабдева тело рашћењем. Јер ако тело није везано и сједињено са главом и са самим собом, онда не бива ни снабдевања Духом, ни рашћења Богом, тојест најбољег живљења по Богу“.[2]

Живот у Христу = живот у Цркви је живот у васцелој Истини. Онда се не живи ни светом, ни ради света; не служи свету, ни стихијама света. Човек је сав у Христу, и зато сав умро „стихијама света“: не гледа у њима ни извор живота, ни извор истине, ни извор сазнања. Свакој твари он зна вредност и место; никада ниједну не боготвори, иако се односи према свима као према логосним творевинама. Човек је у свету да Богом Логосом влада светом, стихијама света. А он то може ако је испуњен животворним и божанским силама Бога Логоса. Α њима се испуњује ако живи у светом телу Бога Логоса, Цркви. Ван Цркве, људи робују стихијама света, не владају над њима. Они у појединим стихијама виде своју судбину, или водитеље своје судбине, приписују им творачке, стваралачке и промислитељске силе: поштују твар, не поштују Творца; служе творевини, одбацују Створитеља.[3] „Не дохвати се, не окуси, не дотакни!“ Све су то прописи помоћу којих се робује стихијама света као нечем моћнијем, умнијем, божанскијем од људи. У ствари, „све је то на погибао ономе који чини“: јер се показује као стварипоклоник, као идолопоклоник, који служи твари а не Творцу. Када је Бог Логос оваплоћени у нашем свету, онда је ту и сва мудрост божанска, и сва сила, и сва моћ. Колико пак човек мора бити и слеп, и глув, и безуман, и мртав, па да и даље живи „по заповестима и наукама људским“. Ашта јеу њима? Зар не оно што је само „на погибао ономе који чини“.[4]

Идолослужење је служити стихијама света, или заповестима и наукама људским као врховним божанским вредностима, које људи стављају на место јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Много је самољубља и грехољубиве самовоље проглашавати за божанство оно што никако ни по чему то није. Тако су људи поизмишљали и створили многе лажне богове, све по слици и прилици својој. И на томе засновали своје лажне вере и самовољне побожности. А када се у име тих самовољних побожности удари и у привидно богоугодне подвиге, испаштања, испосништва, и то је све „на погибао ономе који чини“ то. Заиста су све заповести и науке људске „само по изгледу мудрост“, а изнутра — пустош и смрт. Јер немају ни божанску истину, ни божанску моћ, да би нас спасле од зла, од греха од смрти. А каква нам је корист од њих, када нас не спасавају од онога што сачињава највећу муку, највећи ужас, па и сам пакао за људско биће? Све је то, у крајњој линији, идолопоклонство, а никако и никада богопоклонство: обожавање твари место Творца, служење тварима а не Творцу. Нема сумње, у томе је главно лудило чулнога разума људског.[5]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Икуменије, тамо, сар. 2, vers. 19: col. 40 В.

[2] Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 2. vers. 19; col. 1249 А В.

[3] Ср. Рм. 1, 21—25.

[4] Кол. 2, 21. 22.

[5] Кол. 2, 23.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *