Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

“бог овога света” – ђаво

 

Греси имају свога бога; то је ђаво. Он је и главни творац њихов; а људи чинећи грехе — сарадници су ђаволу, и слуге, и робље. Греси имају царство, свој свет; то је пакао. Α овај наш земаљски свет је такође њихов, али њихов кроз наше добровољно живљење у гресима; и утолико њихов, уколико се ми људи драговољно потчињавамо гресима. Ђаво је и ушао грехом у наш земаљски свет кроз човека, и почео да осваја овај свет гресима; и потпуно га освојио гресима кроз људе; и помоћу грехова овладао људима и загосподарио над њима смрћу; и начинио људе својим беспомоћним робљем, и постао — “бог овога света”[1]. Са тог разлога и сам Господ Исус назива ђавола — кнезом, владаром овога света.[2] Зато овај свет — „лежи у злу”[3], и назива се — зли век[4]. И то све тако до доласка Господа Христа у наш свет, до Његовог оваплоћења и чудесног богочовечанског домостроја спасења. Α спасење се и састоји у Спасовој победи над ђаволом, и над његовом свесилом — смрћу. До Господа Христа, и без Њега и ван Њега, људи живе у гресима и смртима, ходе кроз грехе и смрти као кроз своје дане и ноћи, или боље: као кроз своје безбројне ноћи у царству овога света. Α овај свет, у коме ђаво богује кроз грехе, има свој начин живота, свој ток, свој пут, свој ход; грех је успео да постане начин живота, modus vivendi у овоме свету; толико се он одомаћио у свету, толико оприродио, толико са њим сродио, тако дубоко прожео природу овога света, тако се у њу уживео и са њом саживео, и то тако одавно, од памтивека, да он не представља нешто тренутно или краткотрајно, већ нешто дуготрајно, дуговечно, читав αιών, па и читаву временску вечност овога света. У ствари он то и јесте: јер овај свет види у греху свој живот, своју бесмртност, своју вечност. Отуда богомудра благовест светог апостола: ходити „по веку овога света”[5] и значи: живети уобичајеним и устаљеним грехољубљем; сматрати да је грех нешто природно, нешто логично, нешто неопходно у овоме свету, па чак и савечно свету. У ствари, живећи грехом човек умртвљује себе за све што је узвишено, свето, божанско, бесмртно, вечно, и најзад постаје духовни мртвац.

Али, „ходити по веку овога света” значи још нешто одређеније: ходити „по кнезу власти у ваздуху”,[6] по — ђаволу. Грех људски није нешто самоникло у човечанском свету: он свим бићем својим исходи из ђавола; и увек је васцелим бићем везан за ђавола, и зависи од ђавола. Грех је чист проналазак ђавола; људи су се касније придружили ђаволу, почели да користе његов проналазак, постали добровољни сарадници његови. И сваким својим грехом људи стварно capaђyjy са ђаволом, знали то или не. Зато што је од бића које је несравњено јаче и силније него човек, грех и представља силу далеко јачу и силнију од човека. То је разлог што људи никако нису у стању да својим сопственим силама ослободе, спасу себе од греха и зла. Јер ђаво је владар у ваздушним поднебесним пространствима[7]; његово царство је далеко веће и пространије од земље; земља је само острво у његовом огромном царству. Чиме ђаво влада у своме царству? Грехом. Чиме у ваздуху? Опет грехом, само грехом који је оличен у палим анђелима — ђаволима. Јер ђаволи нису друго до бивши анђели, који свим бићем живе у греху и ради греха. И зато ма где били, они служе греху и владају грехом. „Ђаво не влада ваздухом, него нечистим злим дусима”[8].

По чему ми људи на земљи знамо то? По своме властитом искуству са грехом. Шта је наш људски грех у суштини? Оно што и ђаволов: противљење Богу. Зато свети апостол и вели: „по кнезу,… по духу који сад ради у синовима противљења”[9].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 4, 4.

[2] Јн 12, 31; 14, 30.

[3] 1 Јн. 5, 19.

[4] Гал. 1, 4.

[5] Εф. 2, 2.

[6] Εф. 2, 2.

[7] Ср. Εф. 6, 12; Откр. 12, 9.

[8] Икуменије, Comment. in Ephes., cap. 2, vers. 2; P. gr. it. 118, col. 11S8 D.

[9] Εф. 2, 2.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома