НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Христолика страдања чланова Цркве

 

Свеблаговест Цркве Христове обухвата и христолика страдања чланова Цркве као „сутелесника“[1] Богочовечанског тела Христовог. Јер они у том пресветом Телу преживљавају страдања Спасова као саставни део свога подвига спасења. И то неопходни саставни део. Доказ? Што је сам Господ и Бог дао такво многозначајно место Својој крсној смрти и Крсту у богочовечанском домостроју спасења света. Страдање за Христа, састрадавање хришћана Христу, — ето спасења. Сваки спасавани дужан је доживети страдање Христово као своје: сараспети се Христу, изједначити се са Њим у страдању и смрти, еда би се на тај начин изједначио са Њим и у васкрсењу[2]. Што ревноснији хришћанин, то дубље и свестраније доживљује спасоносно страдање као своје. Никад му није доста страдања за Христа. „С Христом се разапех“, тврди свети апостол[3]. А Колошанима пише: „Сад се радујем у своме страдању за вас“[4]. Спасоносно страдање се мора одстрадати. И ако је много страдао за Господа Христа, христочежњиви апостол „допуњује“ — „недостатак невоља Христових у телу свом“. На који начин? Страдајући за Колошане који су „тело његово“, тојест тело Христово = Црква[5]. А у Цркви се непрестано доживљава цео живот Спаситељев, од почетка до краја. Сваки спасавани га неизоставно доживљава, јер се у томе и састоји спасење. Подвиг христодоживљавања врхуни у доживљавању Његових спасоносних страдања. Ревносни хришћанин их стално „допуњује“ у телу свом; њихова спасоносна сила је непрестано потребна свакоме хришћанину на целом путу спасења. Отуда христоносни Павле никада сит страдања за Христа. По угледу на Спаситеља, он радосно страда и за друге, и место других, еда би својим страдањима што више допринео њиховом спасењу, тојест њиховом животу у Спаситељу. Јер спасење и није друго него непрекидно живљење у Спаситељу, за Спаситеља, ради Спаситеља. Попут светог апостола, а по самој природи подвига спасења, и сви светитељи Божји су ненасити у страдањима за Христа. На неки начин они стално осећају како су мало страдали за Христа, и труде се непрестано да допуне „недостатак невоља Христових у телу свом“. Радећи то, они то увек раде као чланови Цркве, те тако страдања њихова увек бивају „за тело Христово које је Црква“. И радују се сваком еванђелском страдању као изузетној милости Божјој и благовести Божјој. Истина, „радост спасења“ врхуни у радости васкрсења, али пролази кроз радост страдања[6].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 3, 6.

[2] сp. Рм. 6, 5; Флб. 3, 10—11.

[3] Гал. 2, 19.

[4] Кол. 1, 24.

[5] Кол. 1, 22—24.

[6] Псал. 50, 14 (51, 12).

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *