Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Живот људски: или подвиг ђавоподражавања или подвиг боговаплоћења

 

А до Христа Спаситеља, и без Христа Спаситеља? Једно радимо: испуњујемо себе гресима и страстима, а тиме невидљиво испуњујемо себе самим ђаволом, његовом „пуноћом”. Јер кроз грехе и страсти он невидљиво и потајно живи у нама, невидљиво и потајно учествује у нашим мислима, у нашим осећањима, у нашим жељама, у нашим расположењима, у нашим поступцима, у нашим делима, поготову у нашим гресима и падовима. Невидљиво и потајно он неправдује кроз наше неправде, страствује кроз наше страсти, лаже кроз наше лажи, похотује кроз наше похоте, пакости кроз наше пакости, мрзи кроз наше мржње, злочинује кроз наше злочине, греши кроз наше грехе. Тако смо ми људи и постали духовна „деца ђавола”[1], и он постао духовни отац наш[2], и зацарио се на свима престолима бића људског: и на престолу ума, и на престолу срца, и на престолу савести, и на престолу воље. Кроз грехе и страсти он се духовно сав оваплотио у бићу људском. Но пошто је сав ђаво оно у нашем земаљском, у нашем човечанском бићу, Господ Христос је зато и дошао оваплоћењем у наш свет, зато и постао човек. Поред тога, нико сем Бога, јединог истинитог Бога, није могао, и не може, победити и обезоружати ђавола и његове главне силе: грех и смрт. То је једино могао учинити, и стварно је учинио, и увек чини само Он — Господ и Бог Исус Христос. А Он је то учинио давши људском бићу “сву пуноћу Божанства” Свога, и дајући је увек у Цркви Својој кроз свете тајне и свете врлине.

Наш живот људски је или подвиг ђавоугледања, ђавоподражавања или подвиг богооваплоћења: ја, ти, ми сви подражавамо у себи ђавола помоћу грехова и страсти, помоћу нашег сластољубља и грехољубља; или оваплоћујемо у себи Бога и Господа Исуса Христа помоћу светих тајни и светих врлина. Бог је и постао човек, да истера ђавола из човека, и сам се усели у њега[3]. Стога је еванђелска заповест и јасна, и природна, и неопходна: „да се испуните сваком пуноћом Божјом”[4] — сваком, сваком, сваком. Зато је даноноћна дужност хришћана овај подвиг: непрестано чистити душу и тело божанским силама светих тајни и светих врлина, а пре свега — молитвом и постом, јер се помоћу њих изгони свака врста ђаволске нечисти, а и сваки ђаво, и сви ђаволи[5]. А све то? Није друго до непрекидни свети подвиг обожења себе, обогочовечења себе, yношења у себе божанских сила, и живљења у њима и помоћу њих, а преко њих живљење у самоме Богу, јер смо чудесним Господом и Спаситељем на то и позвани: да постанемо “заједничари у Божјој природи — θείας κοινωνοί φΰσεως”[6]. Α ми, када то постајемо „заједничари у Божјој природи”? — Када живимо Истином Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Правдом Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Љубављу Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ. Кроз њих и живи у нама хришћанима сва пуноћа Христова, која нам се даје за свете врлине у светим тајнама Цркве. Да, Цркве, само Цркве. И то нарочито у светој тајни Евхаристије.

То је немогуће, — може на све ово одвратити сваки који није осетио Христа и Његову силу. А за људе који су осетили Господа Христа, и искусили силу Његове вере, ово је не само могуће, него и више од тога: сасвим природно и логично. Јер кад je било могуће најогромније чудо: да Бог постане човек; сасвим је и природно и логично да све што је Његово постане наше, људско, остварљиво у условима нашег земаљског живота и збивања. Разумљив је протест: шта, зар ми људи, ми ништавни црви, ми грешници, ми смртници, да се испунимо „сваком пуноћом Божјом”? Да, баш ми такви. Јер се величина Христовог човекољубља и састоји у томе што је нама, грехољубивим пијавицама, дао силе и моћи да се испунимо „сваком пуноћом Божјом”. Доказ? — Сви свети, и сваки који живи и верује у Христа заједно „са свима светима”. Јер му благодат Божја помаже у свему. Она и немогуће чини могућим. То осећа сваки који живи у Цркви, јер је у њој све благодатно, и стога све чудесно и чудотворно: што више труда улаже хришћанин све више осећа да то у њему дела блатодат, непосредна вечна божанска сила Христова, која непрекидно животвори васцело тело Цркве, и чудотвори непрестано у њему, и у свакоме који је свим бићем у њему[7].

Неисказана, несагледна и неизбројна блага, дарована нам Господом Христом у Његовом богочовечанском домостроју спасења, толико су огромна и надсхватљива и надчовечанска, да неизмерно премашају и саму нашу мисао о њима. Па не само то, него и наше молитве за њих: јер ми никаквом молитвом својом, ма како она била савршена и свеобухватна, нисмо у стању обухватити божанска неизрецива блага која нам Господ Исус дарује кроз Цркву Своју. И све притиче у наше биће кроз безбројне невидљиве капиларе у богочовечанском организму Цркве; и ми живимо надмисливом и надмолитвеном милошћу свемилостивог и свежалостивог Господа, који благодатним божанским силама Својим тајанствено „ради у нама”, изграђујући спасење наше, обожење наше, преображење наше, обогочовечење наше, оцрквењење наше, освећење наше, отројичење наше. Људска мисао никада не може до краја домислити свету тајну Цркве Христове, и у њој чудесну радионицу спасења, обожења, преображења, васкрсења, обогочовечења: јер увек несравњено више остане недомисливог него што у нашу мисао yђe као мисливо. Са тих разлога, вера је заиста једини вођ кроз све то; вера — тај надмисливи вид бићa нашег уцрквењеног и оцрквењеног. И кроз ту веру „ради у нама” надмислива благодат свечовекољубивог господа Христа, та неуморна боготворећа сила, освећујућа сила, охристовљујућа сила, обожујућа сила, отројичујућа сила, која свим бићем извире из Христа, и све нас води ка Христу и носи ка Христу кроз безбројна тајанства Духа Светога у светој Цркви Христовој, води не само нас него и све нараштаје, и у њима све који Му хоће веровати за спасење и живот вечни[8]. Јер Христос je Духом Светим у Цркви; и Црква je Духом Светим у Христу. Христос — Глава Цркве; Дух Свети — срце Цркве.

Имајући све то у виду, свети апостол благовести: “А Ономе који може још изобилније све чинити што иштемо и мислимо, по сили која ради у нама, Њему слава у Цркви у Христу Исусу, у свима нараштајима кроза све векове. Амин”[9].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Јн. 3, 9.

[2] Ср. Jн. 8, 44.

[3] Ср. 2 Кор. 6, 16—17; Јевр. 2, 14—3. 16; Јн. 14, 23.

[4] Еф. 3, 19; ср. Кол. 2, 9—10.

[5] Ср. Мт. 17, 21; Мк. 9, 21; 2 Кор. 7, 1

[6] 2 Петр. 1, 4.

[7] Ср. Кол. 1, 29; Еф. 3, 7.

[8] Ср. 1 Тм. 1, 15.

[9] Еф. 3, 20—21.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома