НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Хришћани постају Христоси

 

Апостол вели: „да будем налик на смрт Његову“, тојест да учествујем у њој, јер као што Он пострада од људи, тако и ја. — Другом приликом апостол изјављује: Допуњујем недостатак невоља Христових у телу мом (Кол. 1,24), тојест гоњења и страдања моја сачињавају обличје Христове смрти; јер апостол није тражио користи за себе него користи за многе. Зато и гоњења, и невоље, и тескобе, не само не треба да вас збуњују него напротив да вас радују, пошто се помоћу њих саображавамо, усличујемо смрти Господа Исуса, и на известан начин изображавамо Њега у себи, по речима светог апостола: Смрт Господа Исуса у телу носимо (2 Кор. 4, 10). Но и то бива од велике вере, пошто ми верујемо не само да је Христос васкрсао него и да по васкрсењу има велику силу: зато ми и идемо истим путем којим је Он ишао, тојест услед тога постајемо браћа Њему, постајемо Христоси — Χρκίτοι γινόuεθα. Ο како је огромна вредност страдања! …[1]

Богочовек Христос, поставши човек постао је Црква, и тиме сваком људском бићу отворио пут бескрајног богочовечанског усавршавања: Црквом и у Цркви постати савршен као Богочовек Христос.[2] То достићи, беспримерно човекољубиви Господ Христос даје нам у Цркви сва средства. Подвиг је то веома разгранат, и са сваке стране бескрајан и безграничан, богочовечански бескрајан и богочовечански безграничан. Свестан тога, хришћанин ма како и ма колико узнапредовао на томе путу ка богочовечанском савршенству, свим срцем стаје уз апостола Павла и смирено са њим исповеда: „Не као да већ достигох, или сам већ савршен“.[3] — Ко то говори? Апостол Павле. Човек који је подвизима еванђелским све престигао, па ипак сматра да циљу још није стигао, још није савршен. Зато што се то не достиже док се живи на земљи. Јер сваки нови дан, то је нови мегдан: нове борбе са смрћу, са искушењима, са напастима, са духовима зла испод неба, који свим силама ометају спасење људима. Сваки нови дан, и свака нова ноћ — продужење је животног пута, и на њему свих еванђелских подвига, јер хришћанин стално живи у свима подвизима, у свима врлинама. Напусти ли један подвиг, једну врлину, у опасности је да падне, а можда и пропадне. Зато хришћанин никад не стаје, никад не застаје на путу врлина, и увек сматра себе недовршеним, несавршеним. Свети апостол Павле је изврстан пример тога, а са њим и сви Светитељи без изузетка. Иако најсавршенији хришћани, ниједан од њих није сматрао себе за завршена. Свети Златоуст, Свети Василије Велики, Свети Јован Дамаскин, Свети Симеон Нови Богослов, — несумњиво велики Светитељи, несумњиво савршени хришћани, а бичују себе као најгрешније, и ocyђyjy себе као најгоре међу људима. Да се то види, треба прочитати не њихова дела већ само оне њихове молитве што сачињавajy нашу припрему за свето Причешће. Еванђелско је, православно је правило: што светији човек, то сматра себе грешнијим; што савршенији човек — сматра себе несавршенијим.

И такав човек стоји свим бићем иза апостола Павла који изјављује: „ … него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус“.[4] Он ме достиже на путу за Дамаск, и отвори преда мном пут, на чијем далеком, далеком крају стоји васкрсење из мртвих, потпуна победа над смрћу. И од тада ја сам стално на томе путу. И не само не идем полако, не стајем и не застајем, него трчим њиме, па ипак нисам достигао. Α треба достићи Њега — Богочовека, чудесног и јединственог Бога и Господа Исуса Христа. Он пак, Он је достигао свакога од нас, поставши човек. Α ми Га можемо достићи ако у Његовом Богочовечанском телу — Цркви постанемо „као Он“,[5] ако ходимо „као што је Он ходио“,[6] ако постанемо — богови по благодати, богољуди по благодати. Α ко то може, и сме тврдити за себе док је још у овом животу, још у овом свету? Никада ниједан прави хришћанин. Ево христоносни апостол то исповеда у име свих и место свих правих хришћана: „Бpaћo, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“.[7] Хришћаниново је да стално „трчи“ к небеској мети кроз еванђелске подвиге, да се стално сеже, пружа за оним што је напред, што је горе, што је изнад свих небеса у Христу Исусу. И заиста, хришћанин се чежњиво пружа ка Господу Христу кроз молитву, кроз љубав, кроз пост, кроз наду, кроз милостињу, кроз трпљење, — речју: кроз све еванђелске врлине. И за то време глад његове душе за чудесним Господом бива све већа и већа. И у њему се образују тако снажна и полетна христочежњива осећања, да он стварно заборавља све еванђелско што је учинио и предаје се све већим и већим еванђелским подвизима. Па и кад изврши све што је заповеђено, он искрено сматра као да ништа није учинио. По јасној и одлучној речи Спаситељевој: Кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни учинити.[8] То је једини начин да се хришћанин не разлењи, не погорди, не рекне себи: е, доста сам се трудио, доста урадио, доста учинио, време је да предахнем. Да, али за време предаха — издахнеш? Hећеш ли посрамљен изаћи пред сладчајшег Господа? Стога треба стално имати на уму и у срцу еванђелску истину: хришћанин никада није довољно савршен. И кад се моли, никад се не може довољно намолити; и кад чини милостињу, никад је не може довољно учинити; и кад воли, никад се не може довољно наволети; и кад верује, ни кад се не може довољно наверовати. Увек преостаје више што треба учинити него што је учинио. Пропаст је, духовна смрт је за хришћанина рећи себи: „савршен сам“. Јер је циљ хришћаниновог усавршавања божанско савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ — Бог.[9] Јер је пут хришћанинов најдужи пут од свих путева који стоје пред ма којим бићем у ма коме свету: пут од земље до у врх небеса, и изнад свих небеса — „к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“,[10] који седи с десне стране Бога Оца, изнад свих анђелских Поглаварстава и Власти и Сила и Господстава.[11] Кад је тамо наша мета, наш циљ, — каквима ли нам онда треба бити светима у свему живљењу нашем на земљи![12] Да се стигне тамо, треба повезати све еванђелске лествице које једине са земље досежу до тамо. Α те су лествице — свете тајне и свете еванђелске врлине. Треба стално живети у њима, да бисмо могли стићи „к мети“, „к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“. — Само је Господ могао и смео поставити људском бићy такву мету, зато што Он једини даје силе да се до ње стигне. „Јер Христова помоћ извршује све, — и без Његове сарадње пут се не може прећи“.[13]

Свом душом молитвено погружен у ову благовест христоносног апостола, Свети Златоуст благовести: Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима. Стога свети Павле, знајући да је природа наша склона нехату, а пошто је претходио много похвалио Филибљане, он их сада кочи говорећи: „Браћо, ја још не мислим да сам достигао“.[14] Α ако један Павле није достигао и није потпуно сигуран у своје васкрсење, онда је то утолико теже за оне који нису извршили ни најмањи делић његових врлина. Апостол овим каже: ја још не сматрам да сам достигао потпуно савршенство; ја још нисам све извршио. Истина, свети апостол на другом месту вели: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах (2 Тим. 4, 7), а овде „ја још не мислим да сам достигао“; али ко прочита ова два места разумеће зашто он тако говори: ове речи су изречене далеко раније, а оне пред смрт. „Још не мислим, вели, да сам достигао“, већ само ο једном мислим: пружати се за оним што је напред. Јер то значе његове речи: „заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“.[15] Погледај како је он овим речима јасно показао шта га подстиче да се сеже за оним што је напред. Нема сумње, ко сматра себе да је већ савршен и да му ништа не недостаје за пуноћу врлине, тај и престаје трчати, као онај који је достигао све; ко пак сматра да је још далеко од мете, тај никада не престаје трчати к њој. Ово смо дужни помишљати и ми, макар да смо и учинили безбројна добра. Јер када Павле после безбројних смрти, после толиких опасности, тако мисли ο себи, утолико више ми треба тако да мислимо ο себи. Ја нисам клонуо духом, вели апостол, и нисам запао у очајање што после толиког трчања нисам стигао мети, него још трчим, још се борим. Само једно имам пред очима: како да стварно постигнем циљ. Тако и ми треба да поступамо: да заборављамо своја добра дела и да остављамо иза себе. Тркач мисли не ο томе колико је прешао, него колико му још преостаје да пређе. И ми размишљајмо не ο томе колико смо добрих дела учинили, већ ο то ме колико нам још остаје да учинимо. Јер каква нам је корист од онога што смо учинили, ако не учинимо и оно што нам преостаје учинити? И свети апостол није рекао: не мислим, не сећам се, већ: „заборављајући“, да би нас учинио пажљивијима. Јер ми онда постајемо ревносни, када се свим срцем лаћамо онога што је преостало да се уради, када предамо забораву оно што је урађено. Још апостол каже: „сежући се“; то значи: ми се старамо да узмемо пре но што стигнемо. Јер онај се сеже, онај се пружа који се стара да престигне ноге своје које још трче, пружајући се напред осталим деловима тела и пружајући руке своје. Α то долази од велике ревности и од великог одушевљења. Тако дакле треба да трчи онај који трчи, са толиким старањем, са толиким одушевљењем, а не да омлитави. Колико се пак онај који трчи разликује од онога који полеђушке лежи, толико се и ми разликујемо од светога Павла. Он је свакодневно умирао, свакодневно славу заслуживао; није било времена, није било часа, када он није појачавао своје трчање; он је хтео не да прими већ да дохвати награду, јер се она на такав начин и прима. На небу борави Онај који даје награду, на небу се налази и награда. Погледај колико је пространство које ваља прећи: погледај колика је висина, куда ваља узлетети на крилима духа; јер се друкчије не може доспети на висину. Туда треба прећи с телом; и то је могуће: „јер је наше живљење на небесима“.[16] Тамо је наша награда… Стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих места; и ако паднеш, много ћеш изгубити. Но ако и паднеш. устани! јер и у таком случају може се победити. Никада не стај ногом на клизаве предмете, и нећеш пасти; трчи по тврдим и сигурним местима, са главом к небу, са очима к небу. Гледај горе, к небу, где се награда налази: сам поглед на награду појачава одлучност, страх од пораза не допушта да се осећа замор и чини да и дугачак пут изгледа кратак. Α каква је то награда? Није палмова гранчица, него шта? Царство небеско; вечни покој, слава са Христом, безбројна блага која се речима исказати не могу. Красота те награде не може се описати: то постиже само онај који ју је добио. И онај који је има добити. Она није од злата, није од драгог камења, већ је далеко драгоценија: према њој злато је — блато, драго камење — ћерпичи. Ако ти, удостојивши се ње, узиђеш на небо, велике ћеш почасти уживати тамо; и Анђели ћe те поштовати због ње; са великом слободом ти ћеш општити са свима.[17]

Свеопшта је благовест и заповест: „Који смо год дакле савршени, тако да мислимо“.[18] То значи: ми смо хришћани по своме позиву, по своме вишњем звању — савршени. Јер је наш позив, одређен нам Богом Творцем и Спаситељем нашим: да постанемо савршени као Бог.[19] Од самог почетка, од светог крштења, ми се налазимо на том путу савршенства, путу који се завршава христоликим савршенством: „бићемо као и Он“,[20] тојест као и сам Богочовек Господ Исус Христос. „Тако да мислимо“, тојест да мислимо као што је све ти апостол изложио: Христос је све и сва, и живот у Њему; а све остало је — трице, ђубре, штета. Не мислимо ли тако, ми нисмо свесни шта је Богочовек, шта Црква, шта хришћанство, шта нам оно даје, и шта тражи од нас. Свако смањивање, скраћивање, упрошћивање, антропоморфизирање хришћанског циља, упропашћује хришћанство, обесољује га, оземљује га, претвара у обичну људску, хуманистичку религију, хуманистичку философију, хуманистичку етику, хуманистичку науку, хуманистичко удружење, хуманистичку творевину. Међутим, једино мислећи као свети апостол Павле, ми правилно мислимо ο Христу и хришћанству. „И ако ο нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити“.[21]Тојест, ако се у нечему и разликујете по схватањима, али искрено и нелицемерно, Бог ће вас упутити, и открити вам истину. Увек је потребно: своје мисли проверавати Божјим мислима. Α њих ено у Господу Христу; а Господа Христа ено у Његовом Богочовечанском телу — Цркви, у којој обитава Дух Свети, „Дух Истине“ који сваког ревнитеља вере yпућyje преко светих Апостола и светих Отаца у сваку истину која се односи на Господа Христа и наше спасење.[22]

Тумачећи овај 15. стих свети Златоуст вели: Савршеноме је својствено — не сматрати себе савршеним. Α ако ко друкчије мисли, тојест ако мисли да је извршио све врлинe, таквога ћe Бог уразумити, Бог ће му открити. Свети апостол је рекао: „Бог ће открити“, да би показао да такво схватање проистиче првенствено из незнања. Ово је речено не ο догматима, него ο савршенству живота и ο томе да не треба сматрати себе савршеним; јер ко мисли за себе да је већ постигао све, тај ништа нема.[23]

Све до сада од апостола речено, сачињава „правило“ обавезно правило за све хришћане свих времена. Оно је увек исто, и за све исто. Духоносни апостол га прописује свима хришћанима као правило живота и као правило мишљења: „пο истоме правилу да живимо, исто да мислимо“.[24]Само мислећи по овоме правилу, и живећи по њему, можемо достићи „у васкрсење мртвих“, „к мети“, „к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу“. Главно је: стално трчати к мети. Како? Кроз свете тајне и свете врлине. То је правило нашег живота на земљи. „Што достигосмо“ досад, достигосмо мислећи и живећи по овоме правилу. Да бисмо и остало достигли, треба и надаље „по истоме правилу да живимо, исто да мислимо“. Правилно мислити, правилно живети — могуће је када је све биће наше устремљено „к мети, к награди вишњега звања Божјега. у Христу Исусу“. Живимо на земљи, стално гледајући у мету изнад свих небеса, и хитамо к њој кроз све своје мисли и осећања и жеље и дела. Тако, на земљи живимо небом.

Но да се не би помислило: немогуће је живети на земљи небеским животом, — свети апостол одмах наводи примере таквога живота: „Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за углед“.[25] Α ми? Та и ми смо људи, од исте грађе од које и ви; предлажемо вам оно што видите да ми сами чинимо. Ми, ваши савременици који живимо са вама на истој земљи, под истим небом, у истим приликама. По свему смо рођаци, бpaћa. Рекнете ли: Господ Христос је божански узвишен, неподражљиво узвишен; како можемо, ми слаби и сићушни, живети Њиме и у Њему? Да, али ја не тражим од вас да се на Њега угледате; Он је Бог и Господ; угледајте се на своју браћу, и на мене, и ми смо људи као и ви. Α ми једно желимо, једно молимо: ,да себе дамо вама за углед, да будете као и ми“.[26] Угледати се на Христа није тешко: од нас се тражи само ревносна вера, а Он сам дарежљиво даје све благодатне силе, потребне за небески живот у Њему. Α за такву веру потребна је једино наша одлучност. Реците, зар се много тражи од нас? Та то је тако мало, да овако људско биће може дати од себе. Α тек добија за тако мали напор, какво богатство, какву моћ! Ето ја: „све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“;[27] „угледајте се на мене као и ја на Христа“.[28] Само ревности, што више ревности!. Α ревноснима човекољубиви свемоћни Господ непрестано додаје благодатне силе, по мери њихове ревности, да могу с радошћу упражњавати еванђелске подвиге на своме путу ка небеској мети, „ка награди вишњега звања у Христу Исусу“. Покажете ли безмерну ревност, и Духа Светог добићете без мере: „јер Бог Духа не даје на меру“.[29] И онда ћете свим бићем осетити и увидети да је хришћанство — угледање на Христа, угледање на оваплоћеног Бога, Бога у телу. И стога: „Угледајте се на Бога“:[30] живите онако како је живео Бог у телу, Бог који је постао човек. Α Он је зато и постао човек, да би нас научио таквоме животу, и дао нам силе за то. Да није то циљ Његовог очовечења, Он би нас на неки други начин спасао од греха, смрти и ђавола, а не постајући човек, и занавек остајући с нама као Богочовек у Богочовечанском телу Цркве.

То угледање на Христа није спољашње, ститматистичко, уобразиљско, већ унутрашње свестрано живљење у Христу, свестрано доживљавање Христа, свестрано саображавање Христу. Једном речју: свестрано ухристовљење и охристовљење, и кроз то – свестрано охристоличење. Човек се свим бићем уживљује у Христа, саоваплоћује Христу, учлањује у тело Његово Богочовечанско, и сав живи Њиме, у Њему, од Њега. То није спољашње подражавање већ унутрашње доживљавање. То није спољашње маскирање себе Христом, већ унутрашње изграђивање себе Христом. Α то све бива, и ове се то с нама збива у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. У њој ми се благодатно-врлински угледамо на Господа Христа, доживљујући Га као наш живот, – вечни живот, као нашу љубав – вечну љубав, као нашу истину – вечну истину, као нашу благовест – вечну благовест, као нашу радост – вечну радост, као наше све и сва у свима светима.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Златоуст, In Philip, Homil . XI, 2; Ρ. gr. t. 62, col. 265—266.

[2] Cp. Εф. 4, 11—15.

[3] Флб. 3, 12.

[4] Флб. 3, 12.

[5] 1 Јн. 3, 12

[6] 1 Јн. 2, 6

[7] Флб. 3, 13—14

[8] Лк. 17, 10.

[9] Мт. 5, 48

[10] Флб. 3, 14.

[11] Ср. Еф. 1, 20—21

[12] Ср. 2 Петр. 3, 11

[13] Блаж. Теофилакт, Interpr. Ep. ad Philip., cap. 3, vcrs 14; Ρ. gr. t. 82, col. 1188 A.

[14] Флб. 3. 13.

[15] Флб. 3, 13—14.

[16] Флб. 3, 20.

[17] Свети Златоуст, тамо, Homil. XII, 1. 2; coL 269, 270. 271. 272.

[18] Флб. 3, 15.

[19] Ср. Мт. 5, 48; Еф. 4, 13—15.

[20] 1 Јн. 3, 2.

[21] Флб. 3, 15.

[22] Ср. Јн. 16, 13—16; 14, 16.

[23] тамо, Homil. XII, 2; col. 272—273.

[24] Флб. 3, 16.

[25] Флб. 3, 17.

[26] 2 Сол. 3, 9

[27] Флб. 4, 13

[28] 1 Кор. 4, 16.

[29] Јн. 3, 34.

[30] Еф. 5, 1.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *