НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Црква – пуноћа Христа

 

Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, то јест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били — један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када смо сви ми чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли „богатство славе наследства“?[1] благовести даље Златоусти благовесник. Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“?[2] Видиш ли „наду звања“?[3] Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено[4]. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него они. Јер као што апостол каже у посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Аврамова (Јевр. 2, 16). Не природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове … С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од свога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, — реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; — међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас који смо удостојени толике части, а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране Кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа — μηδέν — не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, — то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје тело, — и све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! — Заповеђено нам је: Мислити о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога[5]. Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима[6].

Ради чега је Богочовек Господ Христос, Друго Лице Свете Тројице, у Цркви све и сва: и Глава телу Цркве, и Црква тело Његово? Ради тога да сви чланови Цркве: „у свему растемо у ономе који је глава: Христос, док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове— εις μeτρον ηλικίας τον πληρωμ,ατος τοΰ Xpιсτ[7].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 1, 18.

[2] Еф. 1, 19.

[3] Еф. 1, 18.

[4] Еф. 1, 22.

[5] Кол. 3, 2. 1.

[6] In Ephes. Homil. III, 2. 3; Migne, Р. gr. t. 62, col. 25. 26. 27.

[7] Εφ. 4, 15. 13.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *