НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Крвни сродници Божји = Свето Причешће

 

Богочовек као Црква је све и сва у свима свeтовима за веома сложено, веома загонетно, веома тајанствсно биће што се човек зове. У томе је, нема сумње, и сва тајна, сва светајна Новога Завета. У томе и сва његова ничимнезаменљивост. Но ако би се све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна — света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности: све силе Његове, и сву љубав Његову. Јер свето Причешће, то је само Божанско тело Његово, то — сама Божанска крв Његова, то — сав Он у неисказаној пуноћи Свога Божанства, Свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека, остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са Собом људе Својим богочовечанским телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са Собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима. Зато смо ми деца Божја, синови Божији, а Он — Отац наш небески[1]. Светим телом Својим Господ и нас људе орођује међу собом светим крвним сродством, светим братством, јер смо „једно тело многи“, и то „тело Христово“, и „уди међу собом“[2]. Тако нас свето Причешће најпре орођује и сједињује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом. Свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свету богочовечанску заједницу. У самој ствари, у светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне и све њене светиње. Јер је у светој тајни Причешћа сав Господ Исус. У њој — сав Нови Завет. Завет у свеживотворној крви Божјој: „Нови Завет у мојој крви“[3]. А крв је извор живота, свеживота. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у њему; и он је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав је Нови Завет у томе. То да се никад не заборави. То је оно што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: „Ово чините мени за спомен“[4]. Јер тај „спомен“ светотајински, литургијски, евхаристијски подсећа на сав богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. Подсећа, дајући нам самог Господа Христа у васцелој пуноћи Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као свето Причешће. Истина, све што је новозаветно, подсећа на Њега, „спомен“ је Његов, али свето Причешће даје нам Њега васцелог: Вечног, Свеживог, и Свеживотворног, увек истог и свеистог — јуче и данас и вавек[5]. У том спомену је сав Бог са свима Својим бескрајним и вечним силама и савршенствима, сав Његов Богочовечански лик и подвиг. Свети Дамаскин богонадахнуто сведочи: „Свршавање светих тајни (на Литургији) испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћења Бога Логоса“[6]. Јер кроз свето Причешће ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну смрт и васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у само срце и у саму вечност богочовечанског подвига спасења. Стога свети апостол благовести: «Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, док. не дође“[7]. Α доћи ће, јер је из смрти васкрсао, и са телом се узнео на небо. Са новим, чудесним, вечним свевредносним телом. Јер је у томе богочовечанском телу све: од њега је почело спасење, њиме се извршило, њиме и эавршило. Са њим ће Господ и доћи по други пут у овај свет, да нам завршно покаже сву неисказану силу и славу Богочовечанског тела Свог. Зато је на стварности богочовечанског тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће, и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог тела зависи све, на њега се своди све. Зато је причешћивање неопходно „док Он не дође“. А после? И после ће свето Причешће бити неопходно људском бићу у вечном царству Господа славе. Зато се на светој Литургији после светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво: „О велика и света Пасхо, Христе! О Мудрости, и Речи Божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога“.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Cp. Jн. 1, 12—13; Рм. 8, 15—16; Гл. 3, 26; 4, 5—7; 1 Јн. 3, 1—2.

[2] Ср. 1 Кор. 10, 17; 12, 27; Рм. 12, 5.

[3] Кор. 11, 25.

[4] Лк. 22, 19; 1 Кор. 11, 24. 25.

[5] Јевр. 13, 8.

[6] О пречистом Телу, 2; Р. gr. t. 95, col. 408.

[7] 1 Кор. 11, 26.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *