Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Молитвено Богословље о Цркви

 

Молитвено Богословље о Цркви

 

Црква најречитије и најизразитије казује себе кроз свој молитвени живот. Молитва је њен став и њен језик према Тројичном Божанству, које нам је у највећој могућој мери казало себе кроз оваплоћеног Бога Логоса. Α боголиком, и стога богочежњивом бићу, човеку ништа природније и потребније него да стално буде у метанијском молитвеном чезнућу за Богом, да се добровољно претвори у молитвену стрелу бесмртне христочежњивости. Зато и најлетимичније загледање у безобални океан црквене молитвености испуњује човеково биће бесмртним миомиром небеским, тим животворним ваздухом светих Херувима и Серафима. И казује нам, колико треба људској природи, тајну Цркве. Α тајна Цркве, одасвуд бездана и безгранична, јер је оваплоћење Друге Личности Пресвете Тројице, никада не може сва ући у људске појмове, у људске речи, у људске изразе. У ствари, све је то муцање ο Божанској Светајни. Једино вера унутар нас, вера са свима светим тајнама и светим врлинама — мала у души нашој чудесну тајну и лик Богочовековог тела, Цркве.

Због богочовечански бескрајне тајанствености бића Цркве, светоапостолско и светоотачко учење ο Цркви је увек метанијски смиреноумио и милитвено. И у еклисиологији, и у христологији, и у сотириологији, и у свему што се тиче Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског тела — Цркве, бесмртно важи, за све и сва жива богомудра истина и благовест Светог Златоуста: „Смиреноумље је темељ наше философије“,[1] философије богочовечанске, апостолске, светоотачке, православне. Дода ли се томе богонадахнута благовест Светог Максима Исповедника: „Без смиреноумља истина је слепа“,[2] — добија се потпуна православна гносеологија. Притом, молитвено богословље нам открива ову бесмртну свеистину: света Евхаристија је свепуноћа Цркве; она је врх изнад свих врхова, пуноћа изнад сваке пуноће. Она је живи, свесавршени Богочовек Господ Христос, сав присутан Својом Богочовечаннском свепуноћом у Цркви кроза све векове. Њоме и у њој се доживљује васцели живот Богочовека Христа на земљи и на небу. У њој: Он је све и сва; Он је тај: „Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје“;[3] Он — и Спасигељ, и Крститељ, и Жртва, и Победитељ смрти, и Васкрситељ, и Вазнеситељ, и Бог и Човек ~ Богочовек; Он и Црква кроза све векове и кроза сву вечност. Он: „савршени Бог“ и „савршени Човек“, савршени Богочовек; Он — Свеистина, Он — Свељубав, Он — Свеправда, Он — Свемудрост, Он — Сведобро, Он — Сверадост, Он — Божанство, Он — Свежртва, Он — Свеархијереј, Он — све и сва за Људско биће у свима световима. Он такав, увек такав у св. Евхаристији; увек такав за сваког причасника, и у сваком причаснику. И кроз то: Он — наше освећење, наше преображење, наше спасење, наше охристовљење, наше обожење, наше обогочовечење, наше отројичење, наше све, све, све. И то се доживљује у Богочовечанском телу Цркве кроз причешћивање светим Евхаристичним телом и крвљу Спасовом. Доживљује и постиже. Као тело Христово — Евхаристија је Црква, и Црква је Евхаристија: јер њоме и у њој ми смо у саборном свејединству са свима светима, а најпре са Пресветом Богомајком која нам је родила тело Господа и Спаса нашег Исуса Христа, и тиме родила Цркву.

Сва остала богослужења у Цркви Спасовој су припрема за свету Евхаристију, путеви који воде свециљу људског живота: евхаристичном сједињењу са Спасом Господом Христом. И уопште, сва молитвеност Цркве служи томе. то је главно осећање сваког истинског члана Цркве. Нема сумњe, у Цркви се првенствено живи молитвом; молитва је и њено срце, и њен језик, и њен живот, њен — богоживот.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Homil. ln Ilud., Sivc pеr ocassion, 2; P. gr. t. 51, col. 312.

[2] Alia capita, 45; Ρ. gr. t. 90, col. 1412 A.

[3] Молитва за време Херувимске песме.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома