Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Духоносци – сведоци

 

Црква Христова је „сведочанство Божје“, сведочанство Богочовека ο Богу, ο човеку и ο свему што се тиче човекова бића и његова живота у свима свeтовима, временским и вечним.[1] То „сведочанство Божије“ јавља себе надчовечанском силом: божанским делима, божанским чудесима, божанским речима. Целокупни Богочовечански домострој спасења света свети апостол позива сведочанством Божјим. Јер је у њему све од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом.[2]

Духоносци, — ето ко су сведоци Богочовека Господа Христа. Сила њиховог сведочанства је од Бога Духа Светога. Без Њега, њихово сведочанство би било штура људска реч и сушичава људска мудрост, немоћне и беспомоћне да човека спасу од најмањег греха, а камоли од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола. У Еванђељу спасења све је од Спаситеља, Богочовека Христа. И сам Дух Свети је ради Њега, и од Њега сишао у свет да у Богочовечанском телу Цркве продужи Његово Богочовечанско дело спасења света од греха, смрти и ђавола. Отуда је проповед Еванђеља „не у надговорљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе — ‘εν ‘αποδείξει Πνεύμ.ατο; και δνάμεαwς“.[3] Апостолски је, богочовечански је метод проповедања Еванђеља: показивање, пројављивање Духа Светога и божанске силе. Α у чему се пројављује Дух Свети? У светом животу, у светим мислима, у светим осећањима, у светим делима, у светим чудесима, у светој души, у светом срцу, у светом уму, у светој савести, у светом телу. Од светог корења — свет је и плод. Од Духа Светога у бићу човековом — свети су плодови Духа: „љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање, праведност, истина“.[4] Α кроз њих се по бићу човековом разлива божанска сила, која оспособљује човека да све Христово постепено претвара у своје: његов живот — у свој живот, његову истину — у своју истину, његову правду — у своју правду, његову љубав — у своју љубав; једном речју: његово Еванђеље — у своје Еванђеље. Свети апостол изражава опште хришћанско искуство када вели: „Еванђеље наше“ је „у сили и у Духу Светом“.[5] Свети Дух и света сила, света божанска енергија су нераздвојни. Сам Спаситељ силазак Светога Духа назива облачењем „у силу с висине“.[6] И заиста, тек кад су се обукли у ту силу с висине, свети Апостоли су постали свемудри и свемоћни сведоци и проповедници Еванђељa Христова. Како тада, тако свагда: хришћанство је живот у Духу Светом, стога и непрекидно пројављивање Духа Светога и његове божанске силе и енергије. У томе је спасење, и освећење, и обожење, и охристовљење, јер Свети Дух својом божанском силом савлађује сваки грех, и сваку смрт, и сваког ђавола, испуњујући човека Богочовеком, „сваком пуноћом Божијом“.[7] Зато су светитељи најубедљивији сведоци н најсавршенији проповедници Еванђеља Христова: свети духоносци, они непрестано пројављују силе Духа Светога кроз свој свети живот, и света дела, и свете Речи. Свето Еванђеље Божије се најуспешније проповеда светим животом. У томе је сила еванђелске проповеди, „не у надговорљивим речима мудрости људске“ или у „логичким доказима“ философије људске. Α философија људска, првенствено грчка, од Талеса до Сократа и Платона, стојика и Плотина, Аристотела и Канта, сва је „у надговорљивим речима мудрости људске“, сва — „по казивању људском, по стихијама света“.[8] Зато и оставља људе и њихову мисао у безизлазној тами и у сенци смрти. Зато и не претставља за људе истинску Благовест, истинско Еванђеље, које решава основне проблеме човека и света. Α без тога човек остаје бесмртни самомучитељ и самомученик у своме демонском човекоцентричном солипсизму, усамљеништву.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Kop. 2, 1; cp. 1, 6.

[2] Jн. 15,26—27; 17, 2—3.

[3] 1 Кор. 2, 4; ср. 4, 20; 1 Сол. 1, 5.

[4] Гал. 5, 22; Еф. 5, 9.

[5] 1 Сол. 1. 5.

[6] Лк. 24, 49.

[7] Еф. 3, 19; ср. Кол. 2, 9—10.

[8] Кол. 2, 9.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома