Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Христолики човек

Како се свлачи стари човек? Свлачи се када се одбаце зла дела која га сачињавају: гњев, љутина, злоћа, и остали греси и страсти. Одбаци ли се то, стари човек потпуно изумире, нестане га. Α нови? Нови се помаља из боголике душе, савести, воље и ума, и постепено обнавља Христом Богом који га је и створио боголиким, христоликим. То обнављање је сасвим природно, јер бива на основу, одискони, боголике природе човекове. Α Господ Христос, који је „лик Бога невидљивога“,[1]и јесте оригинал и вечни Лик, по коме се ми обнављамо. По Њему и Њиме ми васпостављамо боголикост наше душе. И не само васпостављамо, него је и даље развијамо ка бескрајном богочовечанском савршенству — „док не достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове“.[2] Тако, то обнављање и није друго него наше ухристовљење и охристовљење. Јер смо ради тога и саздани и спасени: да личимо на Творца и Спаситеља нашег — Господа Христа. И стварно личимо на Њега, чим Њиме живимо. Наш је идеал сасвим природан: христоликост. Јер смо и саздани са христоликом душом. Она и носи у клици, у потенцији, сву богочовечанску христоликост. Господ Христос је постао човек, и показао на Себи савршено христоликост човека. И као Богочовек поседује све божанске силе и даје их Својим христочежњивим следбеницима, да постепено развијају своју христоликост до њеног потпуног савршенства. И зато што те охристовљујуће и охристоличујуће силе даје свакоме и свима у свом Богочовечанском телу, Цркви, Он и захтева од свих следбеника Својих божанско савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“.[3] То наше охристовљење, то наше охристоличење је у исто време и стицање правог богопознања. У нашем човечанском свету једино христопознање даје људима право и истинско богопознање. Ко у Богочовеку Христу не нађе истинитог Бога и Господа, никада га нигде пронаћи неће ни у једноме од постојећих светова; и занавек ће остати бедни роб лажних богова и лажних познања и сазнања.

Нови човек — христолики човек је човек по Богу. Он не стари већ увек цвета ка познању Бога и божанског, стално постајући све млађи и млађи али и све јачи и јачи, уколико више стиче познање и уколико се више удостојава већих ствари.[4] Не очекујте да нови човек остари. Напротив, што више живи, он се све више приближава не старости већ младости, која је боља од раније. Јер што више стиче знање и удостојава се већих ствари, он утолико већма цвета и утолико више задобија силе, не само од младости него и од Лика ка коме се приближава. Гле, најбољи живот назива се творевина— по лику Христовом = κατ’ εικόνα Χριστού; то и значи: „по лику Онога који га створио“, пошто и Христос умре не у старости, него онда када је био у цвету такве лепоте да се то ни исказати не може.[5] Таква је особина живота у еванђелским врлинама: он са током времена бива све млађи и млађи — άεί νεάίει; иако изгледа да телесно стари, но духовно цвета стално.[6]

Обући се у новог човека, Богочовека, значи постати прави човек, онакав какав је изашао из руку Божјих при стварању. И још употпуњен богочовечанским силама Христовим, испуњен „сваком пуноћом Божјом“.[7] За Њега је сваки човек боголико биће; ту „нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос“.[8] Као Богочовек поставши Црква, Господ Христос је обухватио све Божје светове, и сва створења у њима, испунио Собом све и сва, и за свако створење постао „све и сва — у свему“. Уколико Га та створења својим добровољним грехољубљем не изгоне из себе и не одгоне од себе Од како је Цркве Христове у свету, све што дели људе ишчезава. И нови човек = Христов човек има стварно нови поглед на човека, на људе, на свет, има — философију „по Христу“.[9] Он осећа да логосна сила Христова везује све људе, сва бића, све светове. И у творевини као целини, и у свакој твари посебно, он осећа Христа као стваралачку, промислитељску и сјединилачку силу. Ма куда ишао, он на Христа наиђе; ма у шта гледао, он Христа угледа. Он свим бићем осећа: Христос је живот животу, постојање постојању, светлост светлости;[10] Он испред свега, кроза све и у свему „сва испуњава у свему“ и „све је у њему“.[11] Заиста: „све и у свему Христос“, „Христос све и сва — τα πάντα“; насупрот Њему — пусто ништа; Свебиће — небиће. Нема ли Христа у човеку — ништа је, нула је, леш је, небиће је. Нема ли Га у васиони — леш је, ништа је, небиће је васиона. Христос је Свебиће и свејединство. Он све испуњава и све спаја; без Њега је све празно и пусто и неповезано. Извуче ли се Он из човека, из сунца, из васионе, из пчеле — све се сурвава у хаос, у небиће, у ништа, у смрт. Само Он Својим Богочовечанским телом, Црквом спаја све и сва, испуњује ове и сва у свима световима.[12] Из Њега стално излази свеиспуњујућа и свеуједињујући божанска, блатодатна сила, која све и сва испуњује и сједињује логосношћу. Учлани ли се човек у богочовечанско тело Христово, он се испуни осећањем свебића и свејединства; за њега нема смрти више, већ свуда благовесна свепуноћа, бесмртност и вечност. У то богатство нас уводи света тајна крштења, јер се њоме учлањујемо у вечноживо тело Цркве. Ту ишчезавају све разлике, јер је Христос „све у свему“: Који се год у Христа крстите, у Христа се обукосте. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу.[13]

НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 1, 15.

[2] Еф. 4, 13.

[3] Мт. 5, 48.

[4] Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vегs. 10; со1. 1257 В.

[5] Свети Златоуст, тамо, Ηοmil. VIII, 2; со1. 353.

[6] Икумeније, tamо, сар. 3, vегз 10; со1. 44 С.

[7] Кол. 2, 9—10.

[8] Кол. 3, 11.

[9] Ср. Кол. 2, 8—10.

[10] Ср. Јн. 1, 34.

[11] Кол. 1, 16—17; Еф. 1, 23.

[12] Ср. Еф. 1, 20—23. 10; Кол. 1, 16—20; 3, 15.

[13] Гал. 3, 27—28.