НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Црква: „неисказано богатство Христово“

 

Богатство Христово је тако „неисказано“, тако „неистражљиво“ — ‘ανεξιχνίαστον — да је сваки човек, у поређењу са Њим, заиста пуки сиромашак. Али, наша је радост у томе, што је чудесни Господ Своје „неисказано“ богатство донео у наш земаљски свет, да бисмо се ми људи обогатили њиме. Томе нас уче, и томе служе свети апостол и његови; а испред свију и више од свију — свети апостол Павле.

Шта је то што сачињава „неисказано богатство Христово“?[1] — „Тајна Христова“. Α њу? — Богочовек. Α Њега? — Црква. Богочовек доноси Собом васцелог Бога, са свима Његовим безбројним и бескрајним савршенствима, са Царством небеским, са небом, са рајем, са наднебесјем. И све то, оваплоћено у Богочовечанском телу Свом — Цркви, оставља занавек у нашем земаљском свету: Црквом је чудесни Господ саставио у Себи „оно што је на небу и што је на земљи“[2], и тако остварио вечни божански план о целокупно] творевини[3]. Зато је Црква — „неисказано богатство Христово“, неисказано, јер неистражљиво. У њој је сва тајна Божја о свима бићима и тварима у свима световима. До појаве Богочовека на земљи, она је била „сакривена у Богу“[4]. Од Његове појаве и оснивања Цркве, Он је кроз Цркву објављује роду људском, и показује да Црква није друго до служење тој тајни. А у Цркви, тој тајни служе пре свију и више од свију свети апостоли. Њима се и даје благодат велика да објављује ту тајну, и да откривају свима „шта је служба тајне, од вечности сакривене у Богу“[5].

Али, тек ту настаје оно ради чега се и сами свети Анђели небески диве Цркви на земљи. А шта је то? То је ово: што се и њима тек Црквом објављује и обзнањује та вечна тајна Божија, сакривена од постања, та „многоразлична мудрост Божја“[6]. Црква на земљи својим неисказаним богатством обогатила је и свете Анђеле на небу: обогатила њихов живот, обогатила њихово знање о Богу, о свету, и о циљевима Божјим у свету. Да, и Анђели Божји на небу живе Богочовечанским телом Христовим које је на земљи, Црквом. Јер су и они — чланови Цркве Христове. Постали су то онда када je Богочовек подвигом Својим земаљским основао Цркву, и у њој саставио „све што је на небу и што је на земљи“.[7] Значи: и Анђеле. Да, и њих. И сви они са бескрајном смиреношћу и пламеном ревношћу служе пресветој тајни Цркве. Зато су сви они — „службени духови“ и служе онима који се спасавају у Цркви[8]. Истина неба и земље је ово: у Цркви живе измешани Анђели са људима: засве њих важи исто Еванђеље, исти живот, иста Истина, иста Правда, иста Љубав, исти Бог и Господ Исус Христос, и са Њим беспочетни Отац и животворни Дух — Тројица Пресвета и једносушна и нераздељива. Црква је школа у којој се и Анђели уче многим истинама Божјим[9].

Све је то тако, јер сачињава „вечну одредбу“ Божју, коју је Бог Логос остварио Својим оваплоћењем и богочовечанским домостројем спасења[10]. Од почетка до краја све је у тој одредби вечно и логосно, пуно многоразличне премудрости Божје. А откако је Бог Логос постао човек, и живи и дела као Богочовек, у њој је све богочовечно. Али и приступачно за људе. Поставши човек, Бог Логос нам је као људским бићима, омогућио приступ Себи[11]. Дотле, далек људима због грехова њихових, учовечивши се Он им је постао близак, приступачан, свој, сачовек и сабрат, спасавши нас од греха, смрти и ђавола.[12] Од тада ми имамо слободу и приступ Њему „вером Његовом“[13]. Зашто »Његовом“? Зато што се под вером разуме сав Богочовечански домострој спасења света, који је од почетка до краја извршио лично Он, као Богочовек: „Оснивач и Завршитељ вере“[14]. Слободу према Њему даје нам Његово безгранично човекољубље: јер је бескрајно милостив, нарочито према грешницима; и што неко грешнији, Његово милосрђе све веће, све бескрајније, све божанскије, и сажаљење све дирљивијe, све нежније, све безболније.

Зато је вера у таквог Бога и Господа заиста најрадоснији подвиг за људско биће у овоме свету. У том подвигу је главно: стећи Господа Христа, унети Га у себе, и живети Њиме. Јер је Он све и сва и за бића на земљи иза бића на небу: „сва чељад на небу“, а то су Анђели, и „сва чељад на земљи“, а то су људи, зову се по Њему; Он је глава те огромне породице. Јер откако је Цркве, тела Његовог, и Он — глава телу Цркве, то Анђели и људи сачињавају једну породицу, Његову породицу. А од тога, има ли веће части, веће радости, веће благовести?[15]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 3, 8.

[2] Еф. 1, 10.

[3] Еф. 1, 10; Кол. 1, 16-19.

[4] Еф. 3, 9.

[5] Еф. 3, 9.

[6] Еф. 3, 10.

[7] Еф. 1, 10.

[8] Ср. Јевр. 1, 14.

[9] Ср. 1 Петр. 1, 12.

[10] Ср. Еф. 3, 11

[11] Ср. Еф. 3. 12

[12] Ср. Јевр. 2, 14—18

[13] Еф. 3, 12.

[14] Јевр. 12, 3.

[15] Ср. Еф. 3, 14—15.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *