НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Једина Свевредност рода људског

 

У овом свету земаљском, у коме троструки ураган греха, смрти и ђавола, непрестано пустоши наше човечанске светове, чиме се ми, робље смрти, робље греха, робље ђавола, можемо оправдано хвалити? Једино и само: Богочовеком Господом Исусом Христом — јединственим под небом Спаситељем од тог свепустошног урагана[1]. Да, да, да: „ми се хвалимо Христом Исусом“[2], Господом нашим, јер нам је од Њега и због Њега — све: и Дух Свети и спасење, и васкрсење и обожење, и охристовљење и обогочовечење и сви безбројни дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском. Хвалимо се Њиме, јер нас је Он не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која од искони муче дух људски. Хвалимо се Њиме — „и не уздамо се у тело“[3]. Та како се уздати у тело, кад је Бог ту, поред нас, у нашем човечанском свету? Уздати се у тело које се као суви песак незадрживо осипа у море смрти! Та, ми се не уздамо ни у дух људски, ни у сунце, ни у васиону, нити у ишта створено и саздано, пошто је с нама Он сам Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ: чудесни Господ наш Исус Христос.

И најсавршенија вера старога света није могла дати спасење свету од греха, смрти и ђавола. Она је само водила ка Спаситељу и спасењу[4], довела га до крштења покајања и предала га Спаситељу који спасава крштењем спасења у Духу Светом[5]. Сва праведност која се могла њоме стећи, ено је у Савлу: „по правди законској“ он је „без мане“[6] То је највећи „добитак“ за старозаветног човека. Али кад се Савле срео са васкрслим Христом, и познао Христа, добитак се одмах изврнуо у штету. Најревноснији гонитељ Цркве Христове претворио се у најревноснијег апостола њеног чим је душом прогледао и сву истину светова угледао: Богочовека Христа, Спаситеља и Искупитеља. И тада је престао „уздати се у тело“, у човека и човечје, и сав се предао Богу и Богочовечјем. Богочовек је постао једина хвала његова: „хвалимо се Христом Исусом“[7], јер само Он даје спасење. Α човек, а људи, а све што је људско, није ли плен смрти, и греха и ђавола? Каква је то памет „уздати се у тело“, у оно што те гура и сурвава у смрт, у царство зла и мука? Ништа што је „по телу“ не спасава, зато ништа људско и не заслужује да у животу људском заузме место Бога истинога. Тело без духа, мртво је. То је очигледан закон људског живота. Али исто тако, и дух људски без Духа Божјег — мртав је. То је такође очигледан закон људског бићa. Jep ниједан човек не може духом својим спасти себе од смрти, греха и ђавола. Не сједини ли се са Духом Божјим у Христу, дух људски остаје занавек беспомоћни роб смрти, греха и ђавола. Отуда само Бог може спасти човека. И то Бог који се тако присно и свеукупно сјединио са човеком, да је сав постао човек. Α то је Богочовек. Зато је Он једини Спаситељ људског бића у свима световима. Најискренији и најубедљивији сведок: апостол Павле, човек „пο правди законској — без мане“. Па како при свем том безнадежно беспомоћан! Не помажу ту ни дух људски, ни тело људско, ни сав род људски. Без Спаситеља Христа, та и дух људски и тело људско нису друго до два мртва крила на лешу људскога бића. То је свим бићем осетио Савле чим је познао васкрслога Христа Господа и силу Његову, и сав се обрео у Богочовечанском телу Његовом — Цркви, и неустрашиво објавио свима бићима у свима световима: Христос је све и сва, а све друго — сува штета и огромно ништа[8].

Ево потресне исповести васкрслог из свих смрти апостола Павла: „Што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету“[9]. Штета је чак и оно што сачињава изузетно преимућство у вери изабраног народа: сва правда и праведност законска. Α када је највећа вредност дохришћанскога света, упоређена са Христом, штета, шта ли су друге вредности: религијске, философске, културне? Све оне, од прве до последње, ма колике добитке представљале за људе, постају штета, чим се упореде са једином свевредношћу свих светова: Господом Христом. Толико је Богочовек Христос изнад свих људских вредности, да заиста представља једину божанску и човечанску свевредност у свима световима. Шта су сви такозвани богови, колико их год има у пантеону људске историје, према чудесном Богочовеку? Ваистину само — штета. Α хероји света, и генији света? Опет — штета. Тако и сви философи, и сви научници, и сви реформатори, и сви људи велики и мали, посебно и скупа, сви до једнога, без Христа нису друго до штета, штета, штета и за себе и за свет око себе. Јер не могу да даду човеку оно што је најважније за њега у свету: да га спасу од смрти, греха, ђавола, пакла. Α својом извиканом величином многи људи, или сами хоће или им други подмећу, да заузму место јединог истинитог Бога у свима световима: Господа Христа — Богочовека. Зар то није најубитачнија штета за људе који им следују, и због њих и ради њих — или неће Христа, или Га не признају, или Га не траже, или Га гоне? Да је тако, може се сваки уверитги лако: нека проба да без Христа истински реши проблем свога људског бића, да му пронађе прави, непролазни смисао; другим речима: нека проба да без Христа ослободи себе од смрти, од греха, од зла, од ђавола, и то ослободи истински и потпуно. Нема сумње, успети неће. Зато је и објашњиво и оправдано овако динамитски експлозивно и беспримерно смело тврђење светог апостола Павла, по коме је Христос све и сва, а све остало према Њему —сува штета.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Cp. Д. A. 4, 11—12.

[2] Флб, 3, 3; cp. Pм. 8, 32; 1 Kop. 1, 5.

[3] Флб. 3, 3.

[4] Ср. Гал. 3, 24.

[5] Ср. Мт. 3, 11

[6] Флб. 3, 6

[7] Флб. 3, 3.

[8] Ср. Флб. 3, 4—6

[9] Флб. 3, 7.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *