Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

Саборност Цркве

Прагматика и методика свечовечанске саборности

 

Богочовечанска сила Цркве Христове, увек стваралачка и делатна, и увек свепобедна и непогрешива, убедљиво је посведочена васцелом историјом Цркве Православне. Ево ње: „Нађе за добро Дух Свети и ми”.[1] У томе је сва богочовечанска прагматика и богочовечанска методика првог Светог Апостолског Сабора, и свих за њим Светих Васељенских Сабора и Светих Помесних Сабора; прагматика и методика богочовечанске саборности Свете Цркве Православне, бесмртно Апостолске, и Једне, и Једине. Нема сумње, у томе је и сва саборска, саборна, католичанска, васељенска гносеологија Цркве Православне. У њој је све Богочовечанско: Бог Дух Свети, па људи за Њим, са Њим, у Њему; Бог увек на првом месту, човек увек на другом месту; све у категорији Богочовечанске Личности и делатности Спасове. Бог Дух Свети и јесте саборна, католичанска, васељенска, богочовечанска сила Цркве, јер је душа у телу Цркве.

У суштини, саборност и није друго до богочовечност, јер очовечени Бог Логос — Богочовек Господ Исус Христос и јесте тај који у Себи сједињује, сабира, осаборује, овасељенскује све твари са Собом — Творцем, и све твари међу собом. У то осаборњење се улази, и живи њиме по слободној вољи, преко светих тајни и светих врлина. У тој богочовечанској саборности нема удела онај који то неће по својој слободно вољи. Такав је, и такви су: Сатана и сви ђаволи с њим;[2] и међу људима сви окорели, свесно упорни и злоћно непокајани грешници, богоборци, безбожници, нeверници, покварењаци, јеретици.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Д. А. 15, 28.

[2] Св. Максим богоумује: Ни демони нису по природи рђави — φύσει κακοί; злоупотребом природних сила постали су рђави (De carit., cent. III, 5; Ρ. gr. t. 90; col. 1020 А)

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома