НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Богочовечански метод познања

 

Истина Божја има свој божански језик, свој божански израз. Зато су и списи новозаветни написани по надахнућу Светога Духа: написали су их људи „научени од Светога Духа“[1]. У проповеди Еванђеља дословно се испуњује Спаситељево обећање светим ученицима: „Дух Свети научиће вас свему“, „Дух Истине упутиће вас на сваку истину“, Дух свети „говориће из вас“[2]. То је метод апостолски, метод богочовечански, занавек сачуван у светој Цркви Православној кроз свете духоносне Оце. Увек „духовне ствари духовно радећи“, Светитељи и проповедају Еванђеље „речима наученим од Духа Светога“. На тај начин Црква и остаје у Богочовековој непогрешивости и свеистинитости. Дух Свети оистињује оне у којима обитава; а обитава у душама духоносаца кроз свете тајне и свете врлине. Кроз молитву, кроз пост, кроз љубав, кроз кротост и остале еванђелске врлине Он силази у душу, и остаје са њима у њој. Њега људи стичу „духовне ствари духовно радећи“, божанске ствари божански радећи, богочовечанске ствари богочовечански радећи[3].

Васцелу тајну човека зна једино Богочовек. И Он, у свом богочовечанском телу Цркве, као глава Цркве, разврстава људе у две врсте: у људе телесне и људе духовне. И телесни човек и духовни човек су неизмерно сложена бића: у њима присуствују, и у њима учествују, сви видљиви и невидљиви светови Божији.

Препун Пресветог Духа Божјег, свети апостол благовести: „Телесни човек —не прима што је од Духа Божјег, јер му се чини лудост, — и не може да разуме, јер се духовно разгледа“.[4] Ко је „телесни човек“? То је човек који упорно остаје при својој човечанској природи; који неће да јој дода божанску природу, да је Богом обогати, прошири, обесмрти, обожи, усаврши, доврши. То је човек који остаје само при своме духу људском, и неће да му дода Духа Божјега, Духа Светога, којим се једино дух људски може препородити, обновити, преобразити, осветити, и тако спасти свог солипсистичког пакла[5]. Другим речима: телесни човек је хуманистички човек, који хоће „чистог човека“, без примесе ичега Божјег, божанског, бесмртног, вечног. То је човек „веран земљи“, сав је укопан у земаљско, попут Ничеовог надчовека и Русовљевог, Толстојевог, натуралистичког „природног човека“. То је човек који тврди: тело сам, и само тело; или: чуло сам, и само чуло: разум сам, и само разум; или: воља сам, и само воља, рад сам, и само рад. Једном речју, то је човек без Бога, безбожан, незнабожан. Такав човек, разуме се, „не прима оно што је од Духа Божјега“; за њега је све то — глупост, будалаштина, лудорија, лудост — μωρία. Зато он не прима Господа Христа, његово Еванђеље, и све што Он собом доноси и открива. Не прима ни Богочовечанско тело његово — Цркву, у којој Господ човекољубиви продужује себе у земаљском свету кроз све векове. Све је то за телесног човека μwρία, и од свега тога он ништа „не може да разуме“. Јер Богочовека и Богочовечје мери човеком и човечјим. Α Богочовек и Богочовечје је несравњено шире, дубље и бескрајније од свега човечјег: и од разума, и од духа, и од срца, и од моћи, и од природе; утолико шире, дубље и бескрајније, уколико је Бог шири, дубљи и бескрајнији од човека.

Природно је да Богочовечје, због самог присуства Богочовековог Црквом у нашем земаљском свету, има своје богочовечанско мерило и свој богочовечански орган за схватање и разумевање. Α то је? — дух људски, само препорођен, преображен, охристовљен, обогочовечен Духом Богочовека Христа. Слично се познаје сличним: човечје човечјим, Богочовечје Богочовечјим, духовно Духом Светим. „Оно што нам је даровано од Бога“ можемо разумети само када примимо „Духа који је из Бога“[6], јер се све то „духовно разгледа“, на духован начин испитује, процењује и оцењује. Никако друкче. Не на неки рационалистички, сензуалистички, дијалектички начин. Ту је све — Дух Свети. Дух Свети у духу људском. Када се разум људски помоћу светих тајни и светих врлина сједини са светим и саборним богочовечанским разумом Цркве, онда се оспособљује за разумевање Богочовека Христа и свега његовог. Обогочовечење, охристовљење разума људског је једини пут у разумевање свега Христовог. Господ Христос се може познати само живљењем унутра у Њему, у Богочовечанском телу његовом — Цркви. За све споља Он увек остаје непроницљива тајна. За њих — све бива „у причама“. Њима није дано да знају тајне Царства небескога, јер су споља, ван њега, неће да уђу у њега. Α онима који су вером у Христа ушли у њега, откривају се тајне и даје разумевање свега Христовога[7].

Класичан пример „телесног човека“ јесте лењи слуга из приче ο талантима. Он неће ништа Божје, ни у себи ни у свету око себе: оно што је божанско, боголико у њему, он скрива и од себе сама, „закопава“ у земљу, у блато тела свог, умртвљује, да не живи, да се не осећа. И сав живот свој он проводи без Бога и Божјег, ван Бога и Божјег. Такав и одлази он из овога света у онај. Са критиком и бунтом против Бога и свега Божјег. — Лењи и бунтовни слуга је прототип свих безбожника, материјалиста, позитивиста, хуманиста, човекопоклоника, стварипоклоника, идолопоклоника. То су људи ψvχικοί; они „Духа Светога немају“[8] остали су при голом духу људском, зато су и земљани, зато и заударају на земаљско.

Насупрот телесном човеку стоји духовни човек: ό πνεvματικός. Το је човек који је примио Духа Божјег, Духа Светог[9]; преобразио сeбe Њиме, тe Њиме и мисли, и осећа, и све испитује и разгледа. Он је духоносац и духоношен. Он Духом Светим испитује и „дубине Божије“ које су у Христу Богочовеку[10], и зна шта је „ширина и дубина и висина“ Христа и свега Христовог[11]. Он Духом Светим стиче оно што око људско не виде, и ухо не чу, и у срце људско не дође: обогаћује се Христом „у свему“, „у свакој мудрости и разуму“, „ у сваком знању и у свакој речи“[12]. Сав Духом Светим саоваплоћен Господу Христу, учлањен у Богочовечанско тело Његово, погружен у тајну Његову, он и сам постаје тајна за оне споља, за .телесне људе, и они га не разумеју, као ни Господа његовог, јер не могу да проникну у тајну његовог бића и живота. Зато христоносни апостол и вели: духовни испитује све a њега самога нико не испитује“. Јасно је: Духом Светим се постаје духовни човек. Дух Свети пак стиче се светим тајнама, а задржава у души светим врлинама. Јер свети живот је живљење у светим еванђелским врлинама: вери, љубави, нади, молитви посту, правди, кротости, трпљењу, смиреноумљу, истини, и осталима. Дух Свети сједињује духовног човека са Господом Христом, и он постаје један дух с Господом, а тело његово постаје храм у коме живи Дух Свети. По богомудрој речи духоносног апостола: „Ко се Господу присајединио, један је дух с њим. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји?“[13]

Природно је богочовечанском природношћу. ко је један дух с Господом, он је и једног ума с Њим, једне мисли, једне душе, једног живота. Све то чини у нама Свети Дух: што је Христово преображава у наше, дарове Христове претвара у наше[14]. Он је свестваралачка сила у богочовечанском телу Цркве, и благодаћу својом нашу мисао сједињује са светом и саборном мишљу Цркве, наше срце — са светим и саборним срцем Цркве, наш ум — са светим и саборним умом Цркве. На тај начин Дух Свети изграђује у нама свеобухватно осећање и вечно убеђење да је Господ Христос заиста једини истинити Бог и Господ, заиста једини истинити Спаситељ и Искупитељ рода људског, заиста једини истинити живот наш у обадва света[15]. Духом Светим сазнајемо шта је у Христу Богу: τύ τού Θεού; Њиме васцелог Господа Христа и примамо и имамо. Све наше људско Он постепено освећује, охристовљује, обогочовечује; и све Христово преображава у наше, и самога Христа. Тако, Духом Светим ми постајемо Христови, и Он наш: оваплоћењем од Духа Светог и Деве Свете, наше тело је постало његовим телом, наша душа — његовом душом, наше срце — његовим срцем, наш ум — његовим умом, наш живот — његовим животом; да би у Цркви Духом Светим његова душа постала нашом душом, његово срце — нашим срцем, његова воља — нашом вољом, његов живот — нашим животом, његов ум — нашим умом. Свети апостол и завршава своју благовест ο духовном човеку речима: „Јер ко позна ум Господњи — да га поучи? Α ми ум Христов имамо“.[16] Јер смо у телу његовом Богочовечанском, коме је Он глава, а ум његов — саборни, свети, богочовечански ум Цркве. И тим умом умујемо; он је наше непогрешиво мерило. Али увек само утолико уколико смо Христови, уколико живимо у његовом Богочовечанском телу и хранимо се његовим светим силама и божанским светињама.Чиме то доказујемо? Тиме што су наше мисли — христомисли, наша осећања — христоосећања, наш живот — христоживот.[17]

Тросунчани Господ је по неисказаном човекољубљу свом створио човека да буде храм Божји, храм Свете Тројице. У томе је сав богочовечански домострој спасења Господа Христа и сав смисао Цркве његове у свету. Стога свебрижни апостол благовести хришћанима: „Не знате ли да сте храм Божји, и да Дух Божји живи у вама?“.[18] У томе је божанско назначење људског бића: да га Бог испуњава, да буде његова садржина, да живи у њему као у своме храму, као у своме телу. То назначење је људско биће у потпуности постигло у Богочовеку Христу: у њему је човек сав испуњен Богом, и човек је заиста храм Божји у коме „живи сва пуноћа Божанства телесно“.[19] То је Господ Христос. Α хришћани су тиме хришћани што су као и Он: и они су храм Божји у коме живи Дух Божји, Дух Свети. Како се живи у храму Божјем? Богослужењем, молитвом. То је најприроднији однос човека према Творцу, Спаситељу и Промислитељу, од кога, у коме, и кроз кога је све.[20] У храму се живи молитвом. Α молитва увек за собом води све еванђелске врлине, и живи кроз њих: живи кроз веру и љубав, наду и трпљење, кротост и смерност, милостивост и жалостивост, бдење и пост, и кроз све остале врлине колико их има. Јер се свака врлина молитвом усавршава, и само помоћу ње одржава, и постиже своје савршенство. У суштини својој: и љубав је од молитве, и нада, и пост, и кротост, и жалостивост, и свака врлина која хришћанина чини хришћанином. Пошто је хришћанин „храм Божји“, у коме „живи Дух Божји“, то његов живот није друго до стално богослужење. Свака мисао хришћанинова, свако осећање, свако дело његовo учествује у богослужењу које он непрекидно врши на престолу срца свог. „Храм Божји“ је пун Анђела Божјих, Светитеља Божјих, светих икона њихових. Зар се међу њима може друкчије живети а не свето, еванђелски, молитвено? Хришћанин је „храм Божји“, ако је душа његова живи иконостас: Светитељ до Светитеља, Угодник до Угодника, Праведник до Праведника. Α мисли Његове, а осећања његова, а дела његова — безбројна кандила која неугасиво горе пред њим Α његове еванђелске врлине — златне кадионице, из којих се стално разлива миомир његових измирнски мирисних еванђелских расположења.

„Храм Божји“ је дотле храм док је „дом молитве“, док се у њему врши служба Богу, богослужење. Чим тога нема, он се претвара у „пећину хајдучку“.[21] Онда у њему хајдукују зле мисли, ружна осећања, рђава дела, разни греси, душегубне страсти. И они харају и убијају све што је божанско и свето у човеку. И најзад се сав човек претвара у „пећину хајдучку“. Разрушен је „храм Божји“, уништен иконостас, полупана кандила, разбијене кадионице. Α гле, човек је био саздан Богом управо као храм Божји: боголика душа смештена у телу, да би сав живот човеков био богочежњиво молитвено служење Богу. И још настањен у рају, у свету који је сам био величанствени храм Божји. Али, чим је човек пригрлио грех, и унео га у себе и у свет око себе, прекинуло се дивно богослужење и почело ђавослужење. И човек, тај чудесни „храм Божји“ претворио се у „пећину хајдучку“. Тако и свет око човека. И ђаво је почео да хара и хајдукује по њима кроз грехе, страсти и смрти. Но човекољубиви Господ постао је човек, да би преобразио човека и поново га начинио храмом Божјим. И заиста, човек се у Богочовеку показао као савршени и свесвети храм Божји. Тело Богочовеково било је уистини храм Божји,[22] у коме живи Бог, и у коме се стално служи Богу. И ми смо људи тек у Богочовеку Христу први пут јасно видели шта је у ствари прави човек, човек као „храм Божји“, и прави живот човеков, живот као непрекидно богослужење. Стога и Црква Христова није друго него Богочовечанско тело његово, живи храм Божји, у коме све што је човечје живи тиме што непрестано служи Богу. Α Дух Божји, Дух Свети живи као душа у богочовечанском телу Цркве од дана Свете Педесетнице. Од тада сваки човек може благодаћу Божјом постати „храм Божји“, ако постане члан богочовечанског тела Цркве Христове.[23] Постане ли, онда у њему живи Дух Свети. Α са Духом Светим — Отац и Син: Тројица Света и нераздељива. Тако хришћанин постаје храм Пресвете Тројице, у коме стално врши богослужење Тросунчаном Богу и Господу. Το почиње од Светог крштења: Дух Свети се усељује у крштенога, и живи у њемy заједно са Оцем и Сином. Стога је живот правог хришћанина непрекидно богослужење: служење Духом Светим јединоме Богу у Тројици. Духоносни апостол и пише хришћанима: „Не знате ли да су тела ваша храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога? Ви сте храм Бога живога (1 Кор. 6, 19; 2 Кор. 6, 16).[24]

„Ако ко квари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет, а то сте ви“.[25] — Хришћанин квари храм бића свог, ако у њега уноси нешто несвето и нечисто. Α такав је сваки грех, свака страст, сваки порок. Квари свој храм хришћанин, ако не служи Богу свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свим телом својим; ако живот његов није стално богослужење. „Квари храм Божји“ човек који хришћанина саблажњава, наводи на грех, на нееванђелске поступке, мисли, жеље. Живот у гресима квари храм Божји, и човека претвара у храм ђавољи. Јер је сваки грех служење ђаволу, ђавослужење. Зато кваритељима храма Божјег прети казна од самога Бога. За сваког таквог кваритеља свети апостол вели: „поквариће њега Бог“, тојест допустиће Бог да га греси покваре, одвуку у пропаст, у трулеж, у духовну смрт. Јер је неопростив грех, јер је хула на Духа Светога, свесно кварити и разоравати човека, храм Божји у коме живи Дух Свети. У овоме свету хришћани су живи храмови Божји, и свети, свети Духом Светим који борави у њима: „јер је храм Божји свет“, а то су хришћани. Светост, свети живот, ето чиме су хришћани „храм Божји“; ето због чега у њима борави и живи Бог. Хришћани све дотле остају „храм Божји“, док у себи гаје свете мисли, света осећања, света расположења; док живе светим животом. Напусте ли то, њихов се „храм Божји“ постепено квари, место добра заузима зло, место врлине — порок, место Бога — ђаво. И храм Божји постаје храм ђавољи, у коме се врши служење ђаволу, ђавослужење. Богочовечанска је истина: гресима се увек служи само ђаволу, као што се светошћу увек служи Богу. Живећи свесно и драговољно у гресима човек квари себе, упропашћује себе занавек, и одводи себе у вечно царство онога коме кроз грехе служи — у пакао.

Мисли ли другачије, човек вара себе. Основна је људска обмана: сматрати да је човек саздан ради нечег другог, а не ради тога да буде храм Божји у коме живи Дух Божји. Таква мудрост у суштини је лудост, јер одводи човека у пропаст, у погибао, одстрањујући га од назначења и циља који му је свемудрим и свемоћним Богом одређен. Све што људи у овоме свету сматрају за мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, лудост је. Људи који живе „по човеку“, сматрају и Богочовека и његово свето Еванђеље за будалаштину, за глупост. По њиховом схватању, луд је сваки који верује у Христа, у његово Еванђеље. Али та баш вера, која човека чини лудим у очима света и човекопоклоника, и јесте права мудрост, мудрост божанска, бесмртна и вечна, која једина и чини човека божански мудрим, мудрим и пред Богом и пред Анђелима. Ту се просто може поставити правило: Буди луд, да би био мудар! Стога христомудри апостол и благовести: Нека нико не вара себе: ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд, да би био мудар.[26] Логика људска је толико изопачена грехом, том логиком Сатане, да је за њу лудо и глупо оно што је у ствари једино мудро: Богочовек и све његово, — а мудро: све оно што је супротно Богочовеку и његовом Еванђељу. У хришћана се све враћа своме божанском поретку: логика се исцељује, враћа логосности; и тако се стиче здраво и сигурно мерило добра и зла, истине и лажи, Бога и ђавола. Ни сам Сатана их преварити не може: „јер знамо шта он мисли“.[27]

Оваплоћење Бога Логоса од Свете Дјеве извршено је Духом Светим. Тако је Бог Логос постао човек, постао Богочовек, постао Црква. И тако на сву вечност сјединио са човеком, и човек са, и преко Њега, Светом Тројицом.[28] Саоваплоћење, саутелесничење човека Господу Христу у Богочовечанском телу Цркве врши се опет Духом Светим. То је најсавршеније сједињење човека и Бога које такође бива Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Отуда благовест духоносног апостола: Ко се прилепио уз Господа — један је дух с Господом.[29] Α како се човек прилепљује уз Господа? Светим тајнама и светим врлинама. Најпре светом тајном крштења. Њој претходи вера. Вера и јесте прва богочежњива сила која свега човека повуче ка Господу, приводи га Њему, приљубљује уз Њега, одвојивши га претходно од свих лажних богова и варљивих вредности овога света. Вером се човек одлепљује од свега пролазнога, несветога, греховнога, смртнога, ђаволскога, и прилепљује уз Господа свечистог, свесветог, безгрешног, бесмртног, вечног. И то прилепљује помоћу светих тајни и еванђелских подвига молитве, љубави, поста, наде, смерности, кротости, трпљења, и осталих. Зар молитва не узноси дух човека ка Господу и не приљубљује уз Њега? Α љубав? Зар се помоћу ње хришћанин не приљубљује уз Господа свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом? Па надом, зар не узлеће сав κ Њему, и остаје приљубљен уз Њега? Па трпљењем, зар се толико не приљуби уз Њега, да се осећа сараспетим с Њим? Α свето Причешће, зар свега човека не приљуби уз Њега, сјединивши га потпуно с Њим, те је уистини „један дух с Господом“? Да, све то несумњиво приводи Господу, приљубљује уз Господа, саоваплоћује Господу, сједињује с Господом. Другим речима: све нас то уцрквењује и оцрквењује, чини саставним деловима Богочовечанског тела Господњег, Цркве. Ми смо „један дух с Господом“, ако смо „уди Христови“, и као такви живимо у Богочовечанском телу његовом, Цркви: њеним животом, њеном благодаћу, њеним Духом, њеном душом, њеним свеобухватним бићем, њеном богочовечношћу.

Грех је једина сила која одваја од Господа; толико одваја да човека са ђаволом спаја, и претвара га у духовно чедо његово.[30] Α божанско Еванђеље Спасово је опет једина сила која Господу води и приводи, и са Господом сједињује и спаја. Из свега еванђелског зрачи сила која одводи извору своме: Господу Исусу. Зато Он и објави бесмртну благовест: Речи моје дух су и живот су.[31] Испуњујући еванђелске заповести Господње, човек се испуњује духом његовим, и заиста постаје „један дух с Господом“. И тако, он живи у Господу и Господ у њему. Бог Логос је постао човек, потпуно се и неразлучно и вечно сјединио са људском природом, да би нам показао да је то једини прави пут, једини истински циљ, једини природан начин постојања људске природе уопште, природе разгранате у сва Људска бића свих времена. Одвојити се од Сатане; одрећи се Сатане и свих дела његових, и поћи за Господом Христом, и сјединити се с Њим, и имати у себи Светога Духа и Његову светост — ето то је смисао и циљ Богочовековог доласка у свет и његовог целокупног домостроја спасења: Цркве.[32] То се најпре доживљује у светој тајни крштења, а затим разрађује и остварује кроз цео живот помoћy осталих светих тајни и свих светих еванђелских врлина. Свака страст, сваки грех ремети то јединство с Господом. Ода ли се хришћанин страстима, већ се одвојио од Господа, и вратио Сатани помоћу дела његових. Α дела Сатане, шта су? Греси. Сваки грех је дело Сатане. И сви греси имају један исти циљ: одвојити човека од Господа, и вратити га Сатани. И сви греси неуморно раде на томе, како они највећи тако и они најмањи, и сви остали измеђy њих. Такав грех који човека одваја од Господа и баца право у наручје Сатани јесте на првом месту блуд.

Стога боговођени апостол наређује: Бежите од блуда! Сваки грех који човек чини, осим тела је; а који блудничи, греши своме телу.[33] — Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако, да се, или прелије у тело, или сав остане у души. На пример: гордост, самољубље, завист, злопамћење, мржња, могу потпуно остати у души и не пројавити се посредством тела. Α блуд — опогани цело тело и душу. Поглавито тело, јер је он пο преимућству грех тела. Блудник човек „греши своме телу“. Како то? Тако што је и тело по природи својој богоздано, свето, носилац боголике душе, свети храм њен. „Греши своме телу“, јер је и „тело за Господа“,[34] не за блуд, не за грех, не за зло. Оно је зато човеку дато, да се Господ оваплоти у њему, и живи у њему; а не да га грех обесвећује, прља, усмрћује, ођавољује. Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души. Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. Због јединства своје личности човек сваким својим грехом „греши своме телу“, греши својој души, греши својој савести, греши своме уму, греши целокупном бићу свом, васцелој природи својој. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и 6eсмртни сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело, — његово пресвето тело, није ли савршени храм Божанства? И сав његов богочовечански домострој cпасењa света своди се на то, да се сав човек, и душа његова и тело, испуне Богом — обоже; обуку у Господа Христа — охристове, обогочовече; постану храм Божји — отројиче; храм, у коме кроз свете тајне и свете врлине живи Трисвето Божанство: Отац, Син и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељива.

Ту истину јавља богонадахнути апостол када вели хришћанима: Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји.[35] Одлика је хришћана од нехришћана: тела су им храм Светога Духа. Α Дух Свети се благодаћу сјединио са њиховом душом. И постао као душа душе њихове. Тако, сав живот хришћана није друго до живот у Духу Светом и Духом Светим: непрекидно служење, непрекидно богослужење Духу Светом свим срцем, свом душом, свим умом, свим бићем. Дух Свети живи у нама на тај начин што учествује у целокупном животу њиховом: они Њиме осећају и себе, и Бога, и свет; они Њиме мисле и ο Богу, и ο свету, и ο себи; све што чине Њиме чине: Њиме се моле, Њиме воле, Њиме верују, Њиме делају, Њиме се спасавају, Њиме освећују, Њиме бесмртују. Срце је њихово Њиме њихово, и душа је њихова Њиме њихова. и живот је њихов Њиме њихов. Од Његa им долази све: и живот, и бесмртност, н вечност, и све вредности, и све благовести, и све радости. Јер се целокупни подвиг спасења обавља Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у душу нашу; Он је који нас помоћу благодатних подвига сједињује с Њиме, Он је који дух наш толико сједињује с Њим да ми постајемо „један дух с Господом“;[36]Он је који нам по своме свемудром божанском промислу раздељује и даје божанске дарове; Он је који нас утврђује и усавршава у тим даровима; Он је који нас у светој тајни крштења препорађа, обнавља и освећује; Он је који нас кроз све свете тајне и свете врлине ухристовљује и охристовљује; Он је који нас очишћава, освећује, спасава, обожује, обесмрћује, и на тај начин и душу нам и тело претвара у храм Божји, у обитељ Пресвете Тројице. И опет: Он је којим се у човечанском свету остварује све што је еванђелско, Христово, целокупни богочовечански домострој спасења, јер је Он као душа у богочовечанском телу Цркве. Зато је Господ Христос и објавио да се хула на Светога Духа неће опростити људима ни у овом ни у оном свету.[37] Зато је и живот Цркве, као Богочовечанског тела Христовог, почео силаском Духа Светог на њу, и продужава се из века у век Његовим боравком у њој, јер је Црква Њиме Црква. Он уводи у сваку истину спасења; Οн учи спасењу; Он обавља свачије спасење. Ту све припада Њему, а кроз Њега Богу Оцу, У Богу Сину. Све своје хришћани другују Њему, стога им свети апостол и вели: .,нисте своји“. Загледајте добро у себе: све што је у вама свето, узвишено, добро, божанско, бесмртно, вечно, еванђелско, — није ли од Њега, од Духа Светога? Ваше очишћено и ocвећенo тело, — није ли Њиме очишћено и освећено, није ли Њиме у храм Божји претворено? И ваша очишћена и освећена душа, и ваша очишћена и освећена савест, — нису ли Њиме очишћене и освећене? Па ваше очишћено и освећено срце, па ваш очишћени и освећени ум, — нису ли Њиме очишћени и освећени? Све је то тако, зато што Дух Свети „живи у вама“.[38]

Но при свему томе никада не заборављати: све то хришћани имају од Духа Светог, и самог Духа Светог, због чудесног Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Јер „Њега ради и Дух Свети сиђе у свет“ (Акатист Исусу Сладчајшем), Њега ради и продужује у Цркви његово спасоносно богочовечанско дело. Јер да Господ Христос није дошао у наш свет и извршио свечовекољубиви подвиг спасења света, ни Дух Свети не би дошао у наш свет. Нема сумње: све што је „Једини Човекољубац“ — Господ Исус учинио ради нас људи и ради нашега спасења толико је бескрајно драгоцено и безгранично човекољубиво, да се никаквим мерама људским не може измерити и никаквим размерама људским обухватити. Врхунац свега: себе дао на жртву за спасење света. Себе! Α ко је Он? Јединородни Син Божји, сам Бог Логос, који више вреди него сви видљиви и невидљиви светови скупа, пa још помножени са најбескрајније бескрајним бројем. И Он такав, ваистину једина Свевредност у свима световима, спустио се у наш смрдљиви свет, постао човек, живео у нашем злосмрадном зверињаку, добровољно поднео неисказане муке за спасење света, па и саму срамну смрт на крсту, — ради чега? Само да људе, те сластољубиве и грехољубиве крпеље земаљске, спасе од греха, смрти и ђавола, и подарио нам живот вечни и блаженство вечно. Има ли ишта човекољубивије, драгоценије, вредносније од тога? По како смо скупу цену плаћени! Ми људи не располажемо са довољно ума да у потребној мери замислимо, ни са довољно срца да у потребној мери осетимо све бескрајности и предности неисказаног подвига Спаситељевог.

Свети христоносни апостол је у божанском праву када хришћанима упућује ове речи: „Купљени сте скупо. Прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божје“.[39] Заиста смо купљени скупо. Господ благи нас је својом божанском жртвом купио за рај, за вечност, за живот божански, за блаженство божанско, за савршенства богочовечанска. Какви онда треба да су тела наша и душе наше? Зар не свети храмови у којима се непрекидно слави и прославља чудесни Господ и Спаситељ наш Исус Христос? Α како, Њега свеславног можемо прослављати ми у телима и душама нашим? Само светошћу и чистотом. Јер се само тиме прославља Свесвети и Свечисти. И тела и душе треба да су свети и чисти, како би били достојни храм Божји, у коме се непрекидно врши богослужење једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Само тако испуниће своје божанско назначење и душе наше и тела наша, јер су и једно и друго од Господа и за Господа. „Што је Божје“ треба да припада Богу, да служи Богу, да прославља Бога. Ако ико, Господ Христос је, поставши тело и узевши у себе душу људску, очигледно показао да је и тело људско и душа људска нешто „што је Божје“. Зато је наша прва дужност: дати Богу „оно што је Божје“, служити Му тиме, прослављати Га тиме. Тако нам постаје јасна благовест светог апостола: „нисте своји“, јер све што имамо — душу и тело —није наше: од Бога је, ради Бога је, за Бога је. Ни у ком случају, и душа и тело наше, нису за грех, ни за смрт, ни за ђавола, ни за пакао. Јер и грехом и смрћу и ђаволом и паклом срамотимо не само душе своје и тела своја, него и самог Творца и Спаситеља душа и тела наших: Господа нашег Исуса Христа. Α прослављамо Га достојно и у телима и у душама својим када их благодатном силом његовом очистимо од свакога греха, смрти и ђавола, и испунимо само оним што је свето, бесмртно, вечно, богочовечно.

Свети Златоуст благовести: Све је у нас Господње: и тело, и душа, и дух. И све то апостол назива Божјим[40] не само зато што их је Бог створио, већ и зато што, када су они постали туђи Њему, Он их је поново учинио својима скупоценошћу крви Сина свога. Све наше апостол приписујe Христу, узводи нас на небо. Он вели: ви сте удови Христа, ви сте храм Духа; срамотећи тело, ви срамотите не своје тело, јер ово тело није ваше већ Христово. Господ Христос је из човекољубља тело наше учинио Својим, и Уједно уклонио нашу злу власт над њим. Α када тело ваше није ваше, онда ви немате право скрнавити тело другога, нарочито када оно припада Господу, или скрнавити храм Духа.[41]

Оваплоћени Бог Логос дао је хришћанству тело, а Дух Свети му је дао благодат Своју као душу. Црква је тело Христово, коме је Дух Свети дао благодат Своју као душу. Оваплоћени Господ отелеснио је све божанско што се могло отелеснити: „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно.[42] Све духовно и небеско Он је овештаствио, материјализовао. Тело је начинио храмом Божанства. И забрујала је светом ваистину нова благовест: „Тело је за Господа, и Господ за тело“:[43] материја је за Господа, вештаство је за Господа, јер је и оно од Господа н ради Господа: „све се кроза Њ и за Њ сазда“.[44] Али као што је тело људско непотпуно и необјашњиво без душе, тако је и тело Цркве непотпуно и необјашњивo без Духа Светога. Дух Свети је Дух Истине, и стога уводи у сваку истину оваплоћеног Бога Логоса и Богочовечанског тела његовог — Цркве. Он открива и обелодањује Бога у Исусу. Све што знамо ο Исусу као Богу и Господу, као Спасу и Промислитељy — њиме знамо.[45] Зато су и све новозаветне књиге писане Духом Светим, од духоносних светих људи.[46] Пошто се узнео на небо, Господ Христос је послао у наш свет Духа Светог, и оставио Га у телу Цркве као душу Цркве, као разум и савест и живот Цркве. Он је главни сведок ο Исусу, оваплоћеном Богу и Господу;[47] Он — главни устројитељ и спроводитељ и редитељ и остваритељ међу људима Спаситељевог богочовечанског подвига спасења. У ствари, Црква је Њиме Црква: Она Њиме и живи и дела; Њиме стоји и постоји. Њиме — „всјака душа живитсја = свака душа живује“; Њиме — „чистотоју возвишаетсја = чистотом се узвишује“; Њиме — „светљејетсја тројическим јединством свјашченотајње = сија се тројичним јединством свештенотајанствено“. Дух Свети утројичује и отројичује сваког члана Цркве: спасава, ологосује, освећује, обожује, обогочовечује. Једино Њиме сваки остварује своје божанско назначење у богочовечанском телу Цркве. На свима ступњима спасења, од почетка до краја, Он води и руководи сваког, додељујући свакоме члану Цркве потребну меру благодати. Отуда су сви хришћани и духоносци и духоношени. Не може се бити хришћанин без Духа Христовог, без Духа Светог. По бићу овом, хришћанин је од Духа Светог и у Духу Светом. Од Духа Светог почиње прво осећање и прво познање Христа као Бога и Спаситеља.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Петр. 1, 21.

[2] Јн. 14, 26; 16, 13; Мт. 10, 20.

[3] Тумачећи ову апостолову благовест, Блаж. Теофилакт вели: Ми смо утолико мудрији од јелинских мудраца уколико су они научени од људи; а оно што ми говоримо, „говоримо научени од Св. Духа (тамо, сар. 2, vers 13; col. 593 С). Нама нису потребни силогизми и логички докази Јелина (тамо, сар. 2, vers 13, col. 596 А).

[4] 1 Кор. 2, 14.

[5] Св. Златоуст благовести: Телесни човек је онај који све подвргава хладним умовањима — τονς λοуα’μοϊς τοις ψУχροϊς, и сматра да му није потребна вишња помоћ; а то је безумље. Бог нам је даровао разум, да њиме сазнајемо и примамо што је од Бога, а не да разум сматра себе довољним себи. Ето, и очи су дивне и користе, али ако би зажелеле да виде без светлости, онда им ни лепота ни властита снага не би биле од икакве користи, већ им нанеле штету. Τаκο и душа, ако узажели да види без Духа Светога, сама себи постаје сметња. Обрати пажњу: душа је свагда немоћна и недовољна сама себи — ούκάρκεϊέαυτη (Бес. на Посл. 1 Кор.; Бес. 7, 4. 5; Р. gr. t. 61,col. 60). — Блаж. Теодорит вели: Свети апостол назива телесним човеком онога коме је довољан само његов разум, не допушта учење Духа Светога, и не може да га позна (Тумач. 1 Посл. Кор. сар. 2,Уors 14; Ρ. gr. t. 82; col. 245A). Икуменије благовести: Телесни човек све полаже на свој ум, и ништа не прима вером, нити сматра да му је потребна помоћ с неба. Пошто умом својим не може да схвати учење Св. Духа, он сав Спаситељев домострој спасења сматра за будалаштину. — Телесан је човек који живи по телу, и ум му још није обасјан, просветљен, просвећен Духом, него има једино урођену људску памет — μόνην τήν εμφυτον άνθρωπίνην cυνεςιν, коју Творац умеће у сваку људску душу (Тумач. 1 Кор. сар. 2, Уers. 14; Ρ. gr. t. 118,col. 685 Β).

[6] 1 Кор. 2, 14.

[7] Ср. Мт. 13, 10—16.

[8] Јуд. 19.

[9] Блаж. Теофилакт вели: Духован је човек онај који је у душу своју унео сјај Светога Духа, и ум му је Духом обасјан, просветљен, просвећен. (тамо, сар. 2, vers. 15; Ρ. gr. t. 124, col. 596).

[10] 1 Kop. 2, 4—16.

[11] Cp. Εф. 3, 17—19.

[12] Εф. 1, 8; 1 Kop. 1, 5.

[13] 1 Кор. 6, 17. 19; ср. Гал. 4, 6.

[14] Ср. 1 Кор. 12, 3—11.

[15] Ср. 1 Кор. 12, 3; Д. А. 4, 11—12; Кол. 3, 3—4.

[16] По Светом Златоусту, апостолова благовест: „Ми ум Христов имамо“ (1 К. 2. 16), значи: ми знамо оно што је у уму Христовом, и шта Он хоће, и шта нам је открио. Но пошто је апостол претходно рекао да нам је то Дух Свети открио, то, да не би ко одбацио Сина, додаје да нам је то и Христос открио. Говорећи тако, апостол не вели тиме да ми знамо све што зна Христос, него да све што знамо није људско, и стога подложно сумњи, већ је знање ума Христовог и духовно. Ум, који ми у том погледу имамо, јесте Христов; тојест знање, које ми имамо ο предметима вере, јесте знање духовно, те стога стварно нико ο нама судити не може, пошто телесни човек не може знати божанске ствари“ (тамо, Бес, 7 5. 6.; col. 61. 62).

[17] Блаж. Теофилакт вели: Сви ми ум Христов имамо; то јест све што знамо, Христос нам је открио; и ум који имамо ο божанским стварима, од Христа имамо; тојест, знање које имамо ο духовним стварима вере, од Христа имамо (тамо, сар. 2, vers 16 Ρ gr t 124 col. 597 Β).

[18] 1 Kop. 3, 16

[19] Кол. 2, 9.

[20] Ср. 1 Кор. 8, 6; Д. А. 17, 28; Кол. 1, 16—17.

[21] Cp. Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лк. 19, 46.

[22] Јн. 2, 21

[23] Ср. Еф. 2, 19—22; 3, 5—6.

[24] Блаж. Теодорит вели: св. апостол назива храмовима Божјим људе у којима обитава благодат Светога Духа (Тумач. 1 Кор. сар. 3,vers 16; Ρ. gr. t. 82, col. 252 Β). Α блаж. Теофилакт вели: храмови су Божји они који су чиста живота (тамо, сар. 3, vers 17; Ρ. gr. t. 124,col. 605 Β).

[25] 1 Kop. 3, 17.

[26] 1 Кор. 3, 18.

[27] 2 Кор. 2, 11.

[28] Јн. 17, 21—23.

[29] 1 Кор. 6, 17.

[30] Ср. Јн. 8, 44; 1 Јн. 3, 8—12; Мт. 13, 38—39.

[31] Јн. 6, 63.

[32] Блажени Теофилакт благовести: Сједињење са Господом Христом снабдева нас освећењем Духа Светога (тамо, сар. 6, vers 17; Ρ gr. t. 124 C).

[33] 1 Kop. 6, 18.

[34] 1 Кор. 6, 13.

[35] 1 Кор. 6, 19.

[36] 1 Кор. 6, 17.

[37] Мт. 12, 32; Мк. 3, 29.

[38] 1 Кор. 6, 19.

[39] 1 Кор. 6, 20.

[40] 1 Кор. 6, 20.

[41] На 1 Кор. Бес. 18, 3; Р. gr. t. 61, col. 147.

[42] Кол. 2, 9.

[43] 1 Кор. 6, 13.

[44] Кол. 1, 16.

[45] Ср. 1 Кор. 2, 6—16.

[46] Ср. 2 Петр. 1, 11—12; 2 Петр. 1, 21; 2 Тм. 3, 16.

[47] Ср. Јн. 15, 26.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *