Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Тајанственост тела човечијег

 

Устројство тела човечијег, ако је по ичему божанског порекла, онда је то по тајанствености и савршености својој. Јер при свој разноврсности и многобројности елемената који сачињавају тело, оно је ипак једна јединствена хармонична органска целина[1]. Органска, јер се сви делови држе један другога, урастају, узглобљују се, преливају један у други. У телу се ваздух који оно удише претвара у месо и кости; и јело које оно узима — у духовне силе душе и ума. Организам тела човечијег је најчудеснија и најчудотворнија радионица: у њој мртво постаје живо: мртав хлеб, и со и вода оживљују. У телу се човечјем врши тајанствени прелаз мртвог у живо, и обавља васкрсење мртвих. Све је у телу повезано у један чудесни и чудотворни организам: око са срцем, срце са мозгом, мозак са нервима, нерви са костима; сваки делић је у свему телу, и све тело у сваком делићу. Једно недељиво самоосећањe проходи васцело тело: од прве ћелијице до последње. Од тајанственог организма тела човечјег Бог Логос је оваплоћењем начинио Свој храм, Своје тело. И тело човечје постало је Божјим телом. То није ни чудо. Јер је и тело људско, некада, саздано Богом Логосом од праха и божанског даха. Зато је у устројству тела све логосно и божански логично, све божански савршено и целисходно. Та божанска и света тајанственост тела постигла је своје савршенство у телу Богочовека Христа, и эанавек остала света и непролазна у богочовечанском телу Цркве Христове. Господ Христос, као Црква[2], и јесте богочовечанско тело, у коме су најпре Бог и човек сједињени у органско јединство, а затим и сви људи који верују у Христа. Учлањени у богочовечанско тело Цркве, они су органски повезани с Богом, и један с другим међу собом. То нимало није ни необично ни неприродно, јер исту појаву, само у малим сразмерама, имамо у телу човечјем: удови су, сваки за себе, посебне целине, па ипак органски, животно повезани међу собом у једну целину. При том органском сједињавању, они ипак остају, сваки за себе, посебне целине: око остаје оком, и ако његов живот и делање зависе од целог тела; тако и ухо, тако и рука, и нога, и сваки део тела. Исто је и у Христу Богочовеку: сви се сједињујемо у једно тело Цркве, но притом сваки од нас остаје посебна и целостна личност[3]. То бива, и то се збива, Духом Светим: „јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји или Грци, или робови или слободни; и сви се једним Духом напојисмо”[4].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Кор. 12, 12—30.

[2] Саборну светоотачку мисао да је Богочовек Христос — Црква, Свети Дамаскин, следујући Светом Златоусту, богомудро објашњава. Наводећи апостолове речи из 12. главе 12. стиха 1 Кор.: „тако и Христос”, Свети Дамаскин вели: треба рећи: тако и Црква. У ствари, апостол говори ово: тако и тело Христово, које је Црква. Јер као што тело и глава јесу један човек, тако су Црква и Христос једно — εν είναι — In Epist. ad 1 Corimth. cap. 12, v. 12; P. gr. t. 95, col. 668 D. — Ср. Св. Златоуст, In 1 Cor., Homil. 30, 1. 2; P. gr. l. 61, col. 250. 251.

[3] Cp. 1 Кор. 12, 12.

[4] 1 Кор. 12, 13.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома