Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Св. Серафим Саровски

 

Овај делимичан и летимичан преглед учења светих Отаца ο Духу Светом у животу Богочовечанског тела Цркве Христове, завршићемо беспримерно драгоценим сведочанством ο то ме савременог светог Оца Цркве — Светог Серафима Саровског (+1833). Њега чудесна благовест ο Духу Светом потврђује у наше доба васцело учење претходних светих Отаца ο томе. Велики светитељ експериментално показује и доказује да је циљ хришћанског живота: стицање Духа Светог, и живот у Њему и Њиме у времену и у вечности. Ту бесмртну богочовечанску благовест саопштио нам је Николај Александрович Мотовилов, човек веома образован, и притом човек велике духовности.[1] Мотовилова је од ране младости мучило питање, шта је циљ хришћанског живота. Одговори које је он добијао од својих професора на универзитету, а и од других духовних и мисаоних људи, нису га задовољавали. После свог чудесног исцељења старцем Серафимом од неизлечивих болести својих, Мотовилов је постао врло чест посетилац манастира Светог Серафима.[2]

После свог чудесног исцељења, за време своје посете светоме старцу крајем новембра 1831 године, Мотовилов је молитвама Светог Серафима био удостојен дивотне богочовечанске благовести: доживео је преко Светог Серафима јављање Духа Светога у неизрецивом божанском раскошју, и то доживео човечански стварно и земаљски очигледно и опитљиво.

У својим Забелешкама ο томе Мотовилов овако описује тај богочовечански доживљај свој:

Био је четвртак; дан облачан. Падао је крупан и густ снег. Баћушка отац Серафим постави ме да седнем поред њега на једно дебело стабло, у његовој пустињици, на домаку реке Саровке. „Господ ми је открио, рече ми велики старац, да сте ви у детињству свом свесрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ хришћанског живота, и ο томе питали велике духовне особе”.

Морам рећи, — вели поводом овога Мотовилов —, мене је од дванаесте године стално мучила та мисао, и ја сам се стварно обраћао многим духовним лицима са тим питањем. Али ме одговори њихови нису задовољавали. Старац то није знао.

„Но нико, — продужи отац Серафим —, није вам јасно казао то. Говорили су вам: иди у цркву, моли се Богу, држи заповести Господње, чини добро, — ето, то је циљ хришћанског живота. Међутим, такви одговори нису могли да Вас задовоље. И ево ја, убоги Серафим, објаснићу вам сада у чему се стварно састоји тај циљ. Молитва, пост, бдење и сви остали хришћански подвизи, ма колико добри сами по себи, нису циљ хришћанског живота; они су неопходна средства за постигнуће циља. Прави циљ хришћанског живота састоји се у стицању Духа Светога. Морате знати да нам плодове Светога Духа доноси само оно добро дело које се чини ради Христа. Међутим, све што се чини не ради Христа, макар и добро, не припрема нам награду у будућем животу, нити нам даје благодати Божје у овом животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: Који са мном не сабира, просипа.[3] Према томе, у стицању Духа Божјега и састоји се прави циљ нашег живота хришћанског, а молитва, бдење, пост, милостиња и друге ради Христа упражњаване врлине само су средства за стицање Духа Божјега”.

У ком смислу ви говорите да треба стећи Духа Светога, запитах оца Серафима; ја то добро не разумем.

„Стећи значи зарадити, — рече ми он. — Ви сигурно знате шта значи стећи новац. То исто важи и за Светога Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања, награде. Свети Дух је такође капитал, но само благодатни и вечни капитал. Врлине, чињене ради Христа, достављају нам благодат Светога Духа, без Кога и спасења никоме нема нити га може бити. Свака врлина, чињена ради Христа, даје благодат Светога Духа. Но највише ту благодат даје молитва, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити, да бисте хтели отићи до цркве, али цркве нема у близини, или је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али просјака нема, или немате шта да му дате. Или вам се хоће да очувате невиност своју, али немате снаге за то. Или сте пожелели да се Христа ради подвизавате у некој другој врлини, али немате прилике и одлучности да то урадите. Међутим молитва, за њу увек имамо могућности; она је доступна како богатоме тако и убогоме, како ученоме тако и простоме, јакоме као и слабоме, здравоме као и болесноме, праведноме као и грешноме. Сила молитве је огромна и, више него све друго, она даје Духа Светога, и њу је свакоме најлакше обављати”.

— Оче, ви сво време само ο молитви говорите, а како се држати према другим врлинама, које се чине Христа ради за стицање благодати Духа Светога?

„Стичите благодат Духа Светога и свима осталим Христа ради врлинама; упражњавајте оне врлине које вам до носе велики добитак. На пример: више благодати Божје даје вам молитва и бдење, онда — бдите и молите се; много вам Духа Светога даје пост, — постите се; више вам даје милостиња, — чините милостињу. И тако расуђујте ο свакој, Христа ради чињеној врлини”.

Оче, рекох ја, Ви све време говорите ο стицању благодати као ο циљу хришћанског живота; али како и где могу ја видети благодат? Добра су дела видљива; а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу ја знати да ли је Дух Свети са мном или није?

„Благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјега, нарочито када је Господ после Васкрсења Свог дунуо на њих и рекао им: „примите Духа Светога”, и на дан Свете Педесетнице када је у виду огњених језика сишао на свакога од њих, и ушао у њих, и испунио их силом огњелике Божанствене благодати. И ту баш исту огњедухновену благодат Духа Светога ми сви примамо при светом крштењу, када нам света Црква даје: „печат дара Духа Светога”.

Ја упитах оца Серафима: Како бих ја лично могао сазнати да се налазим у благодати Духа Светога? — Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: „Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу Божјем, ти и ја. Α зашто не гледаш у мене?” — Ја одговорих: Оче, не могу да гледам, јер из очију ваших севају муње. Лице ваше постало је светлије од сунца, и мене очи боле. — Отац Серафим рече: „Не плашите се ваше Богољубље, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе било би вам немогуће да ме видите таквим”.

И нагнувши се према мени, отац Серафим ми благо шапну на уво: „Благодарите Господа Бога за неисказану милост Његову према вама. Ви сте приметили да се ја чак ни прекрстио нисам, већ сам се само у срцу помолио Господу Богу: „Господе, удостој га да јасно и телесним очима види овај силазак Духа Твога, којега Ти удостојаваш слуге Твоје, када благоволиш јављати се у светлости величанствене славе Твоје”. И ето, пријатељу, Господ је испунио смирену молбу убогог Серафима .. . Што ме, пријатељу, не гледате у очи? Не бојте се ничега, Господ је с нама!”

После ових речи ја погледах у лице његово, и сав претрнух. Замислите: у средини сунца, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку ни то лице, не видите ни самог себе, већ једино заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која својим сјајем обасјава снежни покривач, којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице које падају попут белог праха.

„Шта осећате сада?” упита ме отац Серафим.

Ја одговорих: Осећам такву тишину и мир у души, да никаквим речима изразити не могу.

„Ваше Богољубље, — рече отац Серафим —, то је онај мир, за који је Господ рекао ученицима Својим: Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји.[4] То је тај мир који ви сада у себи осећате: мир Божји који превазилази сваки ум.[5]

“Шта још осећате?” упита ме отац Серафим.

Необичну пријатност, — одговорих ја. Старац продужи: “Та свештена пријатност испуњује сада васцело биће наше, и разлива се по свима жилама нашим као неизрецива сладост. Од те сладости срца наша као да се топе, и ми смо обојица испуњени таквим блаженством, које се никаквим језиком изразити не може … Α шта још осећате?” продужи питати отац Серафим.

Неисказану радост у васцелом срцу мом, — одговорих ја. Отац Серафим настави: „Када Дух Свети долази κ човеку, и осењује га пуноћом Свога надахнућа, тада се душа човекова преиспуњује неизрецивом радошћу, јер Дух Свети испуњује радошћу све чега се год дотакне. То је она радост коју нико не може узети од следбеника Христових.[6] Међутим, ма како била утешна радост ова коју ви сада осећате у срцу свом, ипак је она ништавна упоређена са оном, за коју је Господ устима Свога светог апостола рекао, да ту радост: ни око не виде, ни ухо не чу, ни срце човеково не наслути, што уготови Бог онима који га љубе.[7] Нама су дати само наговештаји ове радости. Али, шта казати ο правој радости, припремљеној нам на небесима? … Шта још осећате, Ваше Богољубље?”

Необичну топлоту, — одговорих ја.

„Како, пријатељу, топлоту? — узврати старац. Та ми у шуми седимо ; сада је зима, и свуда је снег око нас, и на нас је нападао за читавих пет сантиметара, и ево још пада .. . Каква онда може бити то топлота коју ви осећате?! — Као када бих се купао у топлој води у купатилу, одговорих ја. — Α мирис осећате ли? упита он мене. — Да, осећам такође мирис какав на земљи не постоји. — На то отац Серафим смешећи се рече: Знам, знам, ја вас хотимично питам. Сушта је истина, Ваше Богољубље, да се никакав мирис на земљи не може сравнити са овим мирисом. Овај миомирис који осећате јесте миомир Светога Духа Божјег. Обратите пажњу, Ви рекосте да је око нас топло као у купатилу, но погледајте, снег се не топи ни на Вама, ни на мени, ни над нама. Значи, ова топлота није у ваздуху већ у нама самима. Загрејани њоме, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, изатканом им од Светога Духа. И та им је благодатна хаљина замењивала одело. Тако се остварују речи Спасове: Царство је Божије унутра у вама.[8] Под Царством Божјим Господ подразумева благодат Духа Светога. И то Царство Божије се сада и налази унутра у нама, а благодат Духа Светога нас и од споља обасјава и загрева, преиспуњујући различним миомирисима ваздух око нас, наслађује наша чувства наднебеским блаженством, напајајући срца наша радошћу неисказаном. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Духом Светим, бити у пуноћи Духа Светога”.

Ја упитах, — вели Мотовилов —, да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила? — „Верујем, одговори свети старац, да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога већ преко вас целоме свету. Идите с миром, и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду с вама”.

Када сам напустио светог старца, — завршава Мотовилов —, виђење није престајало; старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора, и неисказана светлост коју сам својим очима видео, продужавала је да га и даље обасјава”.[9]

Овим богочовечанским доживљајем Светог Серафима и Мотовилова показана је, доказана је, посведочена је најочигледније, најстварније, најземаљскије, најчовечанскије, најубедљивије богочовечанска благовест светог Апостола, благовест која све еванђелске, све апостолске, све светоотачке, све светопредањске благовести ο Духу Светом у богочовечанском животу Цркве Христове сабира у једну Свеблаговест која гласи: Вера наша је у показивању Духа Светога и силе — έν αποδείξει Πνεύμα?ος και δυνάμεως.[10]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ο овом догађају и богочовечанском доживљају Мотовилов је оставио Забелешке. Оне се чувају у архиви Дивјејевског манастира, основаног Светим Серафимом. Те Забелешке је са дозволом и благо словом игуманије Марије објавио писац С. А. Нилус јула месеца 1903 године у „Московским Вједомостима”.

[2] Николај Александрович Мотовилов, великопоседник, чиновник Вишег суда, допутовао је у Саров септембра 1831 године као безнадежно тежак болесник, и на молитве Светог Серафима био чудесно исцељен у својим Белешкама ο томе, које се чувају у архиви Дивјејевског манастира, Мотовилов овако пише ο овоме исцељењу:

[3] Лк. 11, 23.

[4] Јн. 14, 27.

[5] Флб. 4, 7.

[6] Ср. Јн. 22. 24; 17, 13.

[7] 1 Кор. 2, 9.

[8] Лк. 17, 21.

[9] В. Н. Иљин Преподобнии Серафим Саровски, стр. 111—151; третие издание; New York, 1971. год. — Види и Житија Светих за Јануар, изд. Ман. Ћелије код Ваљева, Београд 1972, стр. 106—108.

[10] 1 Кор. 2, 4.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома