НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Глава – најглавније у Телу Цркве

 

Тако дакле, глава је важнија од осталих дедова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло[1]. Стога нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно, јер ко ближњему плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ћe онда том својом непокорношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ћe тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: „једно тело“ свети Апостол захтева да ми састрадавамо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: „и један дух“, показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, на пример, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол xoћe да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју дух“ апостол подразумева добро расположење. Затим апостол додаје: „као што сте позвани у једној нади звања свога“. То јест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава — κοινή κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца[2].

Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји „једно тело“. Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, — Телу Христовом — Цркви[3]. Са појавом Господа Христа у нашем земаљском свету и кроз Његов Богочовечански домострој спасења све Божанско постало је човечанско, земаљско, наше, и то наше „тело“, наша најнепосреднија стварност. „Логос постаде тело“ = човек[4], и тиме нама људима дарова највећи и најскупоценији дар, који само Бог љубави може даровати.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Ис. 59, 7.

[2] тамо, Homil. X; col. 75. 76; Homil. XI, 1; col. 79. 80.

[3] Serm. 268.

[4] Јн. 1, 14.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *