Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Удуховљење и одуховљење

 

Пошто је живот хришћана у ствари живот у Духу Светом, јер „ко нема Духа Христова, тај није Његов”,[1] то сав живот хришћанинов треба да проходи у Духочежњивом расположењу. Зато је живот хришћана непрекидни подвиг удуховљења и одуховљења помоћу светих божанских врлина, које преводи и у свако савршенство одводи молитва. Хришћани се и испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другога молитвом: „говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу”.[2] Непрекидно молитвено расположење најбољи је знак да човек живи у Духу Светом. Такав човек за све и сва има разумевања; и сва збивања у себи и у свету око себе он пропpaћa молитвом јep он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања излазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. И зато хришћани и захваљују Господу „свагда за све”:[3] захваљују Му што је створио овако чудесан свет; што је створио човека боголиким и дао му способности и средства за богоподобно самоусавршавање; захваљују Му „свагда” што имају Анђеле и Арханђеле за своју свету браћу, што имају Свету Тројицу за Бога; захваљују Му „свагда” што је овај видљиви свет као храм, и људи у њему као свештенослужитељи;[4] захваљују Му „свагда” што је род људски спасао Господом Христом од греха, смрти и ђавола; захваљују Му “свагда” нарочито и силно за тако незаменљивог и свеблагог и свемилог Спаситеља као што је Господ Христос, за Његов чудесни домострој спасења, за Цркву, за Духа Светог који Црквом и у Цркви извршује непрекидно спасење света, људи, остварује богочовечански домострој спасења кроз векове и векове, и то остварује преко светих тајни и светих врлина, необично лаких и приступачних за све људе свих времена; и тако нигде краја њиховом захваљивању — „свагда за све”, “свагда за све”, „свагда за све”. Но изнад свега ми хришћани не престајемо свим бићем захваљивати Богу и Оцу што нам је дао тако свесавршеног, тако свеидеалног, тако свечудесног Спаситеља — Господа и Богочовека Христа, каквог земаљски свет ни замислити није могао. Све што је род људски могао замислити као најидеалнијег и најсавршенијег Бога и Спаситеља, све нам је то дато у лику Господа Христа, и то несравњено савршеније, љупкије и милије. Гледаш Га, и никад да Га се нагледаш! заиста — „што око људско не виде”, то нам је Бог дао у чудесном Господу Христу.[5] Слушаш Га, и никад да Га се наслушаш! заиста — „што ухо људско не чу”, то нам је Бог Отац подарио у сладчајшем Господу Исусу.[6] Осећаш Га, волиш Га, и никад да Га се довољно наосећаш и наволиш! заиста — “што у срце човеку не дође”, то нам је Бог Отац даровао у свемилостивом и свежалостивом Господу Исусу.[7] Но хришћани су нарочито тиме хришћани што захваљују „свагда” и за сваку муку, и за сваку невољу и за сваку беду, јер гле, њих је баш чудотворни Спас наш и начинио средствима нашег спасења, нашег очишћења, нашег освећења, нашег обожења, нашег охристовљења. Α њих је тако много у овоме свету, и зато је свакоме од нас тако лако спасти се помоћу њих. Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда нам је — добро дошла свака мука, свака невоља јер, нам је крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна.[8] Хришћанима је добро дошла и свака смрт, коју они доживљују Господа Христа ради, правде Његове ради, Еванђеља Његовог ради, Цркве Његове ради, спасења свога ради, спасења браће своје ради. Притом „захваљујући свагда” Господу свечудесном што је Богочовечанском смрћу Својом највећег непријатеља нашег — смрт претворио у нашег највећег пријатеља: јер нас смрћу — спасава од смрти!

Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: „захваљујући свагда за све”.[9] Шта — зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватио разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим ο невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, — несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше… Да, када нас постижу болести, несреће, беде, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба Му захвалити. Јер нас он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.[10]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Рм. 8, 9.

[2] Еф. 5, 19.

[3] Еф. 5, 20.

[4] Ср. Кол. 1, 16—20.

[5] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[6] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[7] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[8] Ср. Д. А. 5, 41; 2 Кор. 6,10; 12, 10; Кол. 1, 24; Јевр. 10, 34; Јн. 16, 38.

[9] Еф. 5, 20.

[10] тамо; col. 129. 130.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома