Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

“Залог Духа”

 

„Α онај који нас за ово исто створи, Бог је, који нам и даде залог Духа — τον άρρα/ίοήνα τοϋ Πνεύματος”.[1] Бог нас створи за безгрешност, за бесмртност, за живот вечни у Богу. Да је тако, показује и сам Спаситељ, Господ Христос, који дође да нас спасе од греха, смрти и ђавола, који нас и лишавају безгрешности, бесмртности u Бога. И да нам да своје богочовечанске силе да то остваримо, и тако постигнемо циљ ради кога нас Бог и створи. Да је тако, доказ је то што нам Бог „даде залог Духа”. Како, где? — У светим тајнама и светим врлинама:[2] залог безгрешног, бесмртног, божанског, богочовечанског живота, којим ce непрестано савлађује све што је грешно и смртно, и осигурава безгрешност и бесмртност. Спасење је ту да нам објасни ради чега смо створени. Тек у светлости богочовечанског домостроја спасења ми јасно сазнајемо зашто смо створени. Спасење у ствари није друго него остварење циља стварања. Спасење, то је друго стварање, поновно стварање, васпостављање[3] безгрешног и бесмртног Адама, Адама допадног, рајског, боголиког. Тек у светлости Богочовековог подвига спасења света, ми видимо прави циљ и смисао света. Стварање света објашњено нам је спасењем света.

Створени од Бога боголики, ми смо још онда добили „залог Духа”, залог Тројичног Божанства. Да смо тим залогом живели, не бисмо у грех пали, и тиме залог обесценили и оништавили. Својим доласком Спаситељ доводи Духа Светог у наш пали свет, и кроз свете тајне и свете врлине даје нам „залог Духа”. Α у најпунијој мери Он нам кроз свету Tajнy крштења и миропомазања даје „залог Духа у срца наша”.[4] Јер дух људски не може да живи, да напредује, да божански бесмртује, док га благодат Духа Светог не прожме, не обасја, не просвети, не препороди, не освети, не обожи, не одухови. Ηо, то је само „Залог”, који треба разрадити, у промет ставити, и у наше све и сва претворити. Не даје нам се одмах, да нам Дух Свети не би био наметнут. Него најпре „залог Духа”, да бисмо, окусивши како је благ Господ, сами Га од своје воље и љубави тражили, и душу Му Еванђелским подвизима отворили и чистотом Га својом привукли. По мери наше ревности нама се и дају духовни дарови, да бисмо се постепено навикавали на оно што је од Духа Светога, постепено се тиме хранили, и у природу и у живот свој претварали.

Док човек не добије „залог Духа”, он и не зна ради чега је у њему дух његов, зашто му је дат. Онда су природна питања: к чему дух човечји? зашто је саздан? чиме живи? чему стреми? чиме се храни? Све то човек не зна док не добије „залог Духа” Светог у срце своје. Чим Га добије, онда му све то постаје јасно. И овда дух није „мука духу”, ни свет, јер све добија своје божанско озарење и осмишљење у Духу Светом. И када се Дух Свети шири кроз дух наш, Он шири кроз нашу природу све што је свето и бесмртно, а потискује све греховно и смртно. И Њиме се у ствари ми облачимо у бесмртност, јер једино Њиме савлађујемо у себи све што је смртно и грехољубиво. И Дух Свети који је у нама, гаранција је нашег спасења, освећења, обожења, а тиме гаранција и „наследства” Божанског вечног царства и блаженства и живота.[5] Без Духа Светога дух човечји се спаруши, опатуљи, закржља, увене, и није способан низашта велико, узвишено, бесмртно, вечно, божанско. Он се сав окрпељи, и сав зарије у овај свет, у временско и пролазно; и кроз све то стално умире и изумире, али да никад не умре, јер је саздан бесмртним. Бити без Духа Светог, то и јесте смрт за дух човечји. Тο је духовна смрт. Без Духа Светог живот духа човечјег је стално умирање, без моћи да се умре, стално самоубијање, без моћи да се икада изврши потпуно самоубиство. Његово је стварно самоубиство када истера из себе Духа Светог, Духа Божјег, када остане само при својој природи, човечански наг, откинут од свега Божјег, затворен у себе, сатански сам и усамљен. То је онај сатански солипсизам, у коме човек прогласи себе за свој једини идол, за свој самоидол. Α у томе се и састоји пакао, и вечне муке духа људског.

Нема сумње, хришћани су тиме хришћани што осећају и знају ову богочовечанску истину: Дух Свети, Дух Божји је и творац, и отац, и живот, и бесмртност, и рај, и блаженство духа нашег, духа људског. И живе том истином. Зато се не плаше духа људског, ни његових питања, ни његових захтева, ни његових претњи. Знају, и тако поступају, дух људски потапају у Дух Свети, и Њиме га оплођују, узрастају, усавршавају, освећују, обесконачују, обожују. И стога иду из радости у радост. И сав њихов живот постаје и јесте „радост у Духу Светом”:[6] радост што смо Христови, што смо Божји, што смо бесмртни, што смо позвани у царство Божје, што смо наследници Божји, што смо сунаследници Христови, што смо деца Божја; радост што је чудесни Човекољубац Исус Христос — наш Бог и Господ, Спаситељ и Судија; радост, радост, радост што имамо Њега и у себи и око себе и над собом, свуда, свуда, свуда Он — вездје сиј и всја исполњајај (= који је свуда и све испуњава)… То све има у виду свети апостол када благовести: „Зато смо добре воље увек, знајући да смо, налазећи се у телу, далеко од Господа”.[7] Ма каква нас зла сналазила, и нападала, ми смо „добре воље увек”, јер знамо да је Господ невидљиво с нама. Али и то знамо: док смо у телу, ми смо ипак далеко од Њега који седи с десне стране Бога Оца на небесима. Но радост је наша у томе што имамо „залог Духа”, који у духу нашем увек ствара христочежњива расположења. И Дух Свети нас кроз све муке и невоље води остварењу циља због кога смо створени; води, док нас не доведе циљу над циљевима, нашој крајњој жељи — сладчајшем Господу Исусу. Иза свих ноћи и поноћи, тмина и урвина, које стоје између нас док смо у телу и Господа Исуса који је на небесима, ми знамо да смо далеко од Господа, али смо „увек добре воље” зато што знамо и свим срцем осећамо да се иза свега тога ипак налази Он — крајња мета свих наших стремљења.[8] Да, док смо у телу, ми знамо да путујемо ка Господу који нас чека иза свих видљивих светова и васиона, да нас уведе у своје невидљиве светове и васионе, који су ко зна како чудесни и грандиозни и неизбројни!

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 5, 5.

[2] Блажени Теофилакт благовести: Давши нам крштењем Духа Светог, Бог нам је дао залог бесмртности. Тиме нам је осветио и Душу и тело, и обоје учинио божанскијима —Οσιότερα, ослободивши нас греха, од кога је смрт. Α пошто нам је дао Духа Светог, очигледно нас је ослободио греха. Ослободивши нас пак греха, уништио је трулежност — τήν φΟοράν (смртност), јер од греха је трулежност, смртност. Тако дакле, Дух Свети је залог будуће бесмртности — Другим речима: Онај који нам је сада делимично дао Духа Светог, несумњиво ћe нам дати васцелог —τόολον. А Даће нам васцелог Духа Светог, обесмртивши нам и душу и тело (Јн, 2 Сол. сар. 5, vers 5; Ρ. gr. t. 124, col. 849 Α. Β.).

[3] = апокатастасис: Д. Α. 3, 18—21.

[4] 2 Кор. I, 22.

[5] Ср. Еф. 1, 14.

[6] Рм. 11, 17.

[7] 2 Кор. 5, 6.

[8] 2 Кор. 5, 6.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома