Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Наследник Божји

 

Хришћани Духом Светим — духовно мисле;[1] Духом Светим и oceћajy, и воле, и делају, и живе. Јер, дух човечји, шта је, без Духа Божјег? Привиђење, утвара, усплахирени слепи миш, плен демона, игралиште страшила. А са Духом Божјим, Духом Светим, Духом Сина Божјег Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, дух човечји шта је? Радост над радостима, ycxићењe над усхићењима, савршенство над савршенствима: јер га Дух Свети води из савршенства у савршенство, водећи га из једне свете тајне у другу, из једне свете врлине у другу, док га потпуно не обожи, не обогочовечи, не отројичи, не испуни светим и светим богомислима, богоосећањима, богоблаговестима, богорасположењима, која се непрекидно преображавају из силе у силу, из савршенства у савршенство, и тако кроз овај земаљски живот, а после њега и кроз онај у свима божанским вечностима свију Божјих светова.

Све је то истина над истинама, која се завршава новом богочовечанском истином. И ту овом: поставши син Божји, ти „више ниси роб, него си као син Божји и наследник Божји кроз Исуса Христа“.[2] Наследник Божји! – има ли ишта веће, и више, и узвишеније, и вредносније, и драгоценије од тога за човека, некадањег беспомоћног роба греха, смрти и ђавола? Шта је то што би људи могли пожелети као нешто боље и узвишеније и драгоценије од онога што им Господ Христос даје очовечивши се и вером пруживши им васцелог Бога, са свима божанским савршенствима и богочовечанским богатствима? Са Богочовеком Христом човек постаје наследник свега Божјег. Еда ли постоји шта веће од тога, и шта славније, богатије, бесмртније, вечније? Ко нам то други може дати? Нико, јер нико није то што Господ Христос, те нико и нема оно што Он има и што Он даје. Нема сумње, то је једини Бог у свима световима који из неисказаног човекољубља као Једини прави Човекољубац даје човеку, роду људском све Своје: сву пуноћу Свог Божанског бића.[3] Без Христа, и до Христа, човек је био неодробљиви роб не само стихија овога света, него још и горе, још и најгоре: неодробљиви роб страсти,неодробљивироб грехова, неодробљиви роб зала, неодробљиви роб смрти, неодробљиви роб ђавола, а тиме и самога пакла.

Човек без Христа? Ропство је његово неисказано и свеужасно, са свих страна је неодробљиво заробљен. Јер, ко је од људи могао, и може, ослободити човека тога ропства: ко од мудраца, ко од учењака, ко од војсковођа, ко од царева, ко од тирана? Нико, нико, нико! Па не само то, него и сви људи скупа, сав род људски, од Адама тја до последњег човека на земљи, када би се решио да биће људско ослободи од смрти, да ли би могао? Сигурно да не би, јер је очигледна за све земљина неумитна и језива стварност: смрт је јача, неизмерно јача од свих људи свих временa и раса. Но на супрот томе стоји ова свеочигледна богочовечанска стварност: у роду људском један је јачи од смрти, само један — Богочовек, Господ Исус Христос. Α са Њим, и у Њему, и кроз Њега сви они каји верују у Њега, и вером у Њега постају наследници свих Његових богочовечанских моћи и сила, па и Његове богочовечанске моћи над смрћу: победе над смрћу, над грехом, над ђаволом, над паклом. Можемо сви ми, и са нама сви хришћани, потрошити душе своје да бисмо мишљу прозрели и сагледали и обухватили она богочовечанска богатства и блага која Господ Христос даје људима, и има их за њих, и у овом и у оном свету, па ипак нећемо моћи ни издалека наслутити њихов сјај и неизмерност и сладост и радост.[4] Какво величанство постаје човек са Христом! божанско величанство! божански престолонаследник! Гле, Господ Христос — истинити човек, са истинитим човечанским телом, вазнесен на небо, седи вечито с десне стране Богу Оцу на престолу свебожанске славе! Α Он је савазнео, и непрестано савазноси са Собом и држи крај Себе све оне који верују у Њега: „изабрани род, свети народ, народ добитка, народ Божји“.[5]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Рм. 8, 5.

[2] Гал. 4., 7

[3] Ср. Кол. 2, 9—10; Еф. 3, 19.

[4] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[5] 1 Петр. 2, 9. 10; Еф. 2, 1—10.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома