НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Христов сведар свету – Црква

 

Шта је „дар Христов“?[1] Све што је Господ Христос као Богочовек донео свету и урадио за свет. А донео je „пуноћу Божанства“, да би људи, као у дару Његовом, учествовали у њој, живели њоме, испунили себе „сваком пуноћом Божанства“[2]. И још је дао као дар људима Духа Светога, да би помоћу Његових благодатних сила уселили у себе пуноћу Божанства. А све то сачињава главни дар Богочовека Христа свету, дар — сведар: Цркву. У њој су сви дарови Тројичног Божанства. Сва се та „благодат даје свакоме од нас по мери дара Христова“[3]. Али од нас зависи, од наше вере, љубави, смиреноумља, и осталих еванђелских подвига, колико ћемо се користити тим даром, колико га усвојити, и уколико њиме живети. По безмерном човекољубљу Свом, Господ Христос је свима и свакоме оставив свега Себе, све дарове Своје, све светиње Своје, сву Цркву Своју. Уколико се човек уцркви и оцркви, ухристови и охристови, утолико и има удела у Његовом дару. А главни дар који Он даје јесте живот вечни. Апостол и благовести: „Дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем „[4] .

У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорађајући нас, преображавајући нас, освећујући нас, обожујући нас, охристовљујући нас, отројичући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат „по мери дара Христова“. А Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду његовом[5]: по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим божанским свезнањем како ћe се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: „свакоме према његовој моћи“: једноме даје пет таланта, другоме два, трећему један[6]. Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом — Цркви, која се протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова Христових у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих; зато се и радује даровима своје браће, нарочито када су већа од његових. „Дар Христов“ људима: Црква, живот вечни, јесте дело Христовог целокупног богочовечанског подвига на земљи, од рођења па до вазнесења. Узневши се са телом на небо, човекољубиви Господ је завршио спасење људи од греха, смрти и ђавола: „запленио плен“, тојест запленио за Себе, за живот вечни, људе, који су кроз грех и смрт били беспомоћни плен ђавола, били у ропству ђавола. И тако „даде људима даре“[7].

Кога је Господ Христос запленио? пита светоотачка мисао. Очигледно нас, красан и користан плен. Jep победивши у духовном рату ђавола, узео је нас заробљенике, не да нас подјарми, него да нас ослободи од горког тирјанства ђавољег. „И даде даре“: јер примивши веру, узвраћа благодаћу[8].

Разуме се, то је могао учинити само Богочовек, а никако човек, ма који човек, макар био и највећи и најсветији. Јер Богочовек, као Бог појавио се свуда где је год било људских бића, људских душа, да их избави од греха и од робовања ђаволу. У томе Га нико није могао спречити. Тако, иако телом мртав на крсту и у гробу, Он је као Бог душом Својом људском „сишао у најдоња места земље“,[9] тојест у царство смрти, да из тога ропства ослободи душе људске, те тужне боголике робиње ђавола. Икуменије вели: „Најдоња места земље сачињавају смрт и пакао. Господ Христос силази у оваплоћење као Бог а узлази на небо као човек. И силази у пакао као човек, а васкрсава као Бог“[10].

Исто тако, као Бог Он је, васкрснувши тело Своје из мртвих, имао и љубави и моћи да тело људско узнесе „изнад свих небеса“[11], изнад свих Анђела и Арханђела, и тако узвиси човека и прослави као ниједно биће у свима световима. Он један исти Богочовек, ради људи сиђе у најдоњи свет, и „узиђе изнад свих небеса“, са једним свеспасоносним циљем: „да све испуни“ Собом — Ίνα πληρώοηι τύ πάντα, да све састави у Себи што је на небу и што је на земљи[12]. И тако оствари вечни план Тросунчаног Господа о роду људском. Блажени Јероним благовести: „Ми не можемо знати како је крв Исуса Христа била благотворна и за Анђеле и за оне у паклу; али да је она била благотворна и за једне и за друге, то не можемо не знати. Сишао је Он до пакла, и узишао на небеса, да испуни оне који су били тамо, у оној мери у којој су они били способни примити Га. Из овога треба извести закључак, да је пре Христова силаска и узласка све било пусто и имало потребу да се испуни Њиме“.

Ради остварења Црквом вечног плана Тројичног Божанства о роду људском, Господ Христос је дао Цркви и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље[13]. Он је њих „дао“ Цркви, а њима дао све потребне божанске силе, помоћу којих они и јесу што јесу. Посреди су разни дарови, али је један Господ који их даје. Апостол је тиме апостол што живи, мисли и дела благодаћу апостолства коју је добио од Господа Христа; пророк је тиме пророк што живи, мисли и дела благодаћу коју је добио од Господа Христа; тако и еванђелист, и пастир, и учитељ, то јесу тиме што први од њих живи, мисли и дела благодаћу евангелиста, а други — благодаћу пастирства, а трећи — благодаћу учитељства, коју су добили од Господа Христа[14].

Зашто је све њих Господ дао? „За дело службе, на сазидање тела Христова“ — εις οίκοδομήν тоϋ бτοματος τοϋ Хριδτoϋ)[15]. У чему се састоји дело службе? — У сазидању тела Христова, Цркве. У томе светом послу Господ је за вође и руковође поставио изузетно свете људе. Α хришћани? Сви су хришћани позвани да освете себе помоћу светих благодатних сила које им се дају кроз свете тајне и свете врлине. А усавршавање хришћана састоји се у освећивању себе; потпуно пак савршенство састоји се у потпуном освећењу себе, у потпуној светости. Сви су хришћани свети по позиву и по залогу Духа Светога који добијају у самом почетку кроз свету тајну миропомазања, која је саставни део почетнe свете тајне: крштења.

Како се врши „сазидање тела Христова“? Увећавањем чланова Цркве: сваки хришћанин се крштењем узидава у тело Христово, Цркву, постаје њен сутелесник, и тако се тело Цркве увећава, расте. Богонадахнути апостол вели да су хришћани „живо камење“ које се узидава у кућу духовну — Цркву[16]. Још постоји други начин сазидања тела Христова: он се састоји у духовном узрастању, усавршавању чланова Цркве, сутелесника у телу Цркве. На сазидању тела Цркве ради сваки члан Цркве подвизавајући сема којим еванђелским подвигом. Јер се сваки подвиг узидава, yrpaђyje у Цркву, и тако тело њено расте. Расте нашом молитвом, нашом вером, нашом љубављу, нашом смиреношћу, нашом кротошћу, нашом милостивошћу, расте свим оним што је у нама еванђелско, христочежњиво, христољубиво. Ми духовно растемо Црквом, а тиме и сама она расте. Зато: „све да бива на сазидање —πάντα πρύς οίκοδημήν[17], на сазидање Цркве Христове, јер смо сви позвани да се сазидавамо за стан Божји у Духу[18]. Хришћани, шта су? „Божја грађевина — οικοδομή“[19]. Сваким својим благодатним даром, сваком својом врлином, сваким својим подвигом, сваким својим покајничким подвигом, хришћанин „Цркву изграђује“ — οικοδομεί[20]. Сви ми растемо ка небу Црквом, и сваки од нас расте кроз све, и сви кроз свакога. Зато је свима и свакоме од нас упућена ова благовест и заповест: „да расте тело на сазидање самога себе у љубави“[21]А сазидна, а градилачка сила су свете тајне и свете врлине, на првом месту љубав: „љубав — οικοδομεί = сазидава, изграђује, назидава“[22].

Шта је циљ сазидавања тела Христова, и нашег духовног узрастања у њему? Да „сви достигнемо“: прво — „у јединство вере и познања Сина Божјега“, друго — „у човека савршена“, и треће — „у меру раста висине Христове“[23].

  1. До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници „са свима светима“,[24] само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Евангелиста, Пастира и Учитеља. Α њих најсветије води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога суда. А Дух Свети и јесте онај „један Дух“ у телу Цркве[25]. У Њему је и од Њега је и „јединство вере и познања Сина Божјега“, Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налази се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту Истину, једну и јединствену[26]. Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно, и има „једно срце“, и „једну душу“[27]. У то једно срце — саборно срце Цркве, у ту једну душу — саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање дасмо једне исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу.

Вера у Господа Христа и знање о Господу Христу представљају суштинско, неразориво јединство. То двоје је једно у Цркви. И као једно даје се Духом Светим за смирене подвиге, а најпре за смиреноумље. „Јединство вере, то је не разликовати се у погледу догмата. Исто тако и јединство познања Сина Божјег значи: не разликовати се у схватању о Њему“[28]. „Јединство вере значи: када ми сви будемо имали једну веру. Јер тои јесте јединство вере када смо сви једно, када сви подједнако схватамо тај савез. И дотле ти се ваља трудити, ако си добио дар да друге назидаваш — οίκοδομiς А када сви ми подједнако верујемо, тои јесте јединство вере“[29]. „Јединство вере значи: да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре у животу. Истинско је јединство вере и познања Сина Божјег: када православнујемо у догматима — εν τοiς δόγμ,αόι όρθοδοξωμεν — и живимо у љубави. Јер Христос је љубав“[30].

  1. Достићи „у човека савршена“. Но шта је савршен човек, ико је савршен човек? Док се Богочовек Христос није појавио на земљи, људи нису знали ни шта је савршен човек, ни ко је савршен човек. Дух људски није био у стању да исконструише лик савршеног човека ни као замисао, ни као идеал, а камоли као стварност. Отуда толико лутања за идеалним човеком и код најистакнутијих мислилаца рода људског, као што су: Платон, Сократ, Буда, Конфучиje, Лаоце, Шекспир и други, дохришћански, ванхришћански и нехришћански тражитељи идеалног, савршеног човека. Тек од појаве Богочовека међу људима, људи су сазнали шта је савршен човек, и ко је савршен човек, јер су га видели у стварности, у својој средини. Иза људско сазнањe нема сумње више: Исус Христос је савршени човек. Ако је до истине, она је сва у Њему, толико сва у Њему, даван Њега и нема истине, јер је сам Он — Истина; ако је до правде, она је такође сва у Њему, и то толико сва у Њему, даван Њега и нема правде, јер је сам Он — Правда. И све што је најбоље, најузвишеније, најбожанскије, најсавршеније, — све је то остварено у Њему. Нема правог добра које би човек зажелео, а да га на нађе у Њему. Исто тако нема греха који би христоборац замислио, а да га може наћи у Њему. Сав је Он без греха, и сав пун свих савршенстава. Према свему: савршен човек, идеалан човек.

Питање је, како се може достићи „у човека савршена“? Но јединственост Јединственога и састоји се управо у томе, што је Он свима пружио могућност дана јединствен начин не само дођу у додир са „савршеним човеком“, него и да постану сутелесници Његови, заједничари тела Његова, „од меса Његова и од костију Његових“[31]. Како? — Само заједно „са свима светима“, кроз свете подвиге еванђелске, кроз саборни и свети живот Цркве. Јер Црква и није друго него „савршени човек“ на своме путу кроза све векове ка коначном остварењу плана Божјег о свету. Тако је и најмањем међу нама, и најпрезренијем, и најубогијем, дата могућност да заједно са свима помоћу еванђелских врлина достигне „у човека савршена“. — Речено је: „док сви достигнемо у човека савршена“. Значи, то се не даје гордом усамљенику већ смиреном саборнику; даје се за заједницу „са свима светима“. Живећи „са свима светима“ у Богочовечанском телу „савршеног човека“ — Христа, сваки хришћанин, по мери својих врлинских подвига, постиже и сам то савршенство, постаје и сам савршен човек. Тако, у Цркви постаје за свакога приступачан и остварљив онај божански циљ и идеал: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ — Бог.[32] Свети апостол нарочито истиче да је циљ Цркве: „да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу“[33]. Богочовек je себе, „савршена човека“, из ненаситог и безграничног човекољубља преобразио у Цркву, да би све који постану чланови њени, преобразио у савршене људе. Један је циљ целокупног Богочовечанског домостроја спасења: „да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен“[34].

  1. Достићи „у меру раста висине Христове — είςμέτρον ηλικίας тоϋ πλημαματος τоϋ Xpiоτoϋ ( = у меру раста пуноћe Христове“). Шта то значи? Шта je то што сачињава висину Христову, пуноћу Христову? Чиме је Он то испуњен? — Божанским савршенствима. Јер „у Њему живи сва пунoћa Божанства телесно“[35], живи у границама тела људског. Тиме Спас и показује да је тело људско способно да смести у себе пуноћу Божанства, и да је то у ствари циљ људскога бића. Стога, достићи „ у меру раста висине Христове“ значи: узрасти и урасти у сва Његова божанска савршенства, духовно се са њима благодаћу сјединити, себе по њима разлити, у њима живети. Или: Христа, пуноћу Божанства што је у Њему доживљавати као свој живот, као своју душу, као своју свевредност, као своју вечност, као свој свециљ и свесмисао. Доживљавати Гакао јединог правог Бога и као јединог правог човека; као савршеног Бога и као савршеног човека, у коме је све људско доведено до врхунца свога човечанског савршенства. Доживљавати Га као савршену божанску Истину, и као савршену божанску Правду, и као савршену божанску Љубав, и као савршену божанску Мудрост, и као савршен божански Живот, вечни Живот. Речју: доживљавати Га као Богочовека, као свесмисао свих богозданих светова.

Све пак ово, могуће је једино у заједници „са свима светима“. Јер је речено: „док достигнемо сви у меру раста висине Христове“, — не само ja, не само ти, не само ми, него сви, само вођени и предвођени светим Апостолима и Пророцима и Еванђелистима и Пастирима и Учитељима. Само Светитељи знају пут, знају сва света средства, и дају их богочежњивцима да порасту „у меру раста висине Христове“. А висина Христова, а пуноћа Христова није друго до Његово свето Богочовечанско тело — Црква. Отуда: достићи у меру раста висине Христове може само прави члан Цркве. Јер Црква и јесте „пуноћа Христова“, „пуноћа Онога који све испуњава у свему“[36]. Бити члан Цркве значи: бити стално, „са свима светима“, а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом. А са Њим — човек је сав бесконачан, сав свет, сав вечан, сав љубав, сав истина, сав правда, сав молитва. Све његово — једног је срца, једне душе „са свима светима“: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот. — Тако: Црквом и само у Цркви људи постижу свој циљ и свециљ, смисао и свесмисао људскога бића у свима световима.

Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или светови, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа; зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни[37]. Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. Притом он непрекидно и живи Христовом Истином, зато што она сачињава сам живот у Христу. У Христу се живи „истинујући = άληΟεύοντες“,[38] јер је живот у Христу истиновање, стално борављење свим бићем у Истини Христовој, у Истини Вечној. То истиновање хришћаниново рађа сеиз његове љубави према Господу Христу; у њој он и расте, и развија се непрекидно, и вечито траје, и никад не престаје, јер „љубав никад не престаје“.[39] Љубав према Господу Исусу побуђује човека на живот у његовој Истини, и одржава га стално у њој. Она и чини те хришћанин стално расте у Христу, расте у све Његове висине, ширине, дубине.[40] Али, никад сам, већ увек „са свима светима“, увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти „у ономе који је глава“ Цркве, Христос. И кад истинујемо, ми истинујемо увек заједно „са свима светима“, и кад љубимо — љубимо „са свима светима“, јер у Цркви је све саборно, све бива „са свима светима“, зато што сви сачињавају једно духовно тело, у коме сви саборно живе једним животом, једним духом, једном истином. Само „истинујући у љубави“ са свима светима ми можемо „у свему да растемо у ономе који је глава: Христос“.[41] Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно, од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.

Наш је хришћански позив, наше је хришћанско звање — „да у свему растемо у Ономе који је глава, Христос“: јер се људско биће једино на тај начин правилно развија и греде путем свог назначења божанског, одређеног му од Тројичног Божанства у предвечном савету, пре постања света[42]. Једино „у свему“ нашем растући у Христу, ми то наше „све“ водимо у његову чаробну вечност кроз богочовечност. А то наше „све“, шта је? То је васцело наше биће: и душа и ум и савест и воља и тело, и све што њих сачињава у свима њиховим тајанствима и тајанственостима. Душа моја, душа твоја — једино растући у Христу кроз свете тајне и свете врлине, налазе се на путу свог богоподобног усавршавања, и постижу безгранично божанско савршенство. Доживљујући Божанску Истину Христову као живот живота свог и биће бића свог, душа и расте Христом у све Његове Богочовечанске стварности и савршенства. Савест твоја, ако не расте сва у Христу, брзо закржља и увене. А расте ли у Њему кроз свете еванђелске подвиге, она се сва разрасте у Богочовечанска савршенства, и све Христово постаје занавек њено. Α воља моја и твоја, а ум твој и мој? Ван Христа, без Христа — умиру кроз безброј смрти у свима слабостима и заблудама и демонизмима и сатанизмима. Но хоћеш ли да им осигураш божанску моћ и савршенство и бесмртност и вечност, онда — васцелим умом својим расти у Христу живећи Божанском Истином Његовом, и васцелом вољом својом расти у Христу вршећи Божанске заповести Његове. И што више будеш растао у Христу душом својом, умом својим, вољом својом, савешћу својом, све ћеш бити гладнији и жеднији већих и највећих савршенстава богочовечанских, и радосно ћеш заборављати оно што је остраг“, што си постигао, и хрлићеш „за оним што је напред“, и трчаћеш „к дару Божјега звања у Христу Исусу“[43], да би достигао „у човека савршена, у меру раста висине Христове“[44]. А та мера је — богочовечанско безмерје. Главно је да ништа твоје не остане ван Христа. Остане ли, знај остало је у смрти, у безброј смрти; остало је у царству сатанизма = царству свих заблуда и неистина и зала; а то и није друго до царство бескрајних мука, самомука, очајања, лудовања, безизлазних тешкоћа, отровних самоћа, самоубилачких ужаса.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 4, 8.

[2] Еф. 3, 19; 4, 8—10; 1. 23; Кол. 2, 10

[3] Еф. 4, 7.

[4] Рм. 6, 28.

[5] 1 Кор. 3, 8

[6] Ср. Μ т. 25, 15

[7] Еф. 4, 8.

[8] Икуменије, Comment. in Ephes. ad loc; Р. gr. ι. 118, col. 1217. Α. Β.

[9] Εф 4, 9.

[10] тамо, ad Loc.; col. 1217 C

[11] Εф. 4, 10.

[12] Εф. 1, 10.

[13] Еф. 4, 11.

[14] Ср. 1 Кор. 12, 28. 4. 5. 6. 11. Еф. 2, 20.

[15] Еф. 4, 12.

[16] 1 Петр. 2, 5.

[17] 1 Кор. 14, 16.

[18] Еф. 2, 22.

[19] 1 Кор. 3, 9.

[20] Ср. 1. Кор. 14, 4. 5. 12. 26.

[21] Еф. 4, 16.

[22] 1 Кор. 8, 1.

[23] Еф. 4, 13.

[24] Еф. 3, 17—19.

[25] Ср. Еф. 4, 4.

[26] Ср. Јн. 16, 13; 15, 26; 14, 26.

[27] Д. А. 4, 32.

[28] Икуменије, тамо, ad loc.; col. 1220 С.

[29] Св. Златоуст, тамо, Homil. XI, 3; col. 83.

[30] Блаж. Теофилакт, Expos. in Ephes., ad loc; Р. gr. t. 124, col. 1088 A.

[31] Еф. 5, 30

[32] Мт. 5, 48.

[33] Кол. 1, 28

[34] 1 Тм. 3, 17

[35] Кол. 2, 9.

[36] Еф. 1, 26.

[37] Ср. Јн. 14, 6; 4, 17.

[38] Εφ. 4, 15.

[39] 1 Кор. 13, 8.

[40] Ср. Еф. 3, 18.

[41] Εф. 4, 15.

[42] Ср. Εф. Ι. 4—13.

[43] Флб. 3, 13—14

[44] Еф. 4, 13.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *