Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Еванђелско учење о вредностима

 

Потребна је свеопшта провера, да би се утврдила истинитост еванђелског учења ο вредностима. Шта је за мене, за тебе, за свако људско биће највећа вредност у свету, шта — „добитак”? То пронаћи, и упоредити са оним што Богочовек Христос Собом представља, доноси и предлаже сваком људском бићу. Учини ли то чак и непоштедно критички, али само непристрасно, човек мора доћи до павловског закључка и убеђења: његова највећа вредност, његов „добитак”, у поређењу са Христом Господом, заиста је безвредност, заиста штета. До таквог су закључка и убеђења дошли сви прави мученици људске мисли, сви прави истраживачи непролазног смисла људском бићу, животу и свету: Светитељи Божји. Α то су једини прави људи, јер су савладали у себи све грехе, све смрти, све ђаволе, испунивши себе Богом и Господом Христом, Његовим божанским светињама и светим силама. Они су најречитија потврда и најубедљивије сведочанство ο истинитости павловске вере, павловске философије вредности, павловске аксиологије.

Но ево Павловог грома вере и грома Истине: „Штавише, све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога све оставих и сматрам све за трице — σχύβαλα (= помије, ђубре, балега, измет), само да Христа добијем, и да се нађем у Њему”[1]; „Све”, не само “оно што ми беше добитак”; „све” — не само на земљи, него и на небу: сва бића, од првог до последњег, и све светове, од првог до последњег. Нема ништа ни у једноме од постојећих светова што би се могло издвојити, и рећи: ево, ово би могло да се упореди са Христом, да замени Христа, да заузме место Христово у свету, у човеку, међу људима. Према Њему — све је штета, ваистину штета. Ето, ваше добро, оно што сматрате за добро, упоредите са Христовим добром, па ако није као Његово, нема сумње штетно је и по вас, и по свет око вас. Или, ваша истина, ради које живите и умирете; упоредите је са Христовом истином , није ли пореклом од ње, не личи ли на њу, — од штете је и за вас, и за свет око вас. Или, ваша љубав, ако није од исте божанске грађе од које и Христова, убиће и вас и оне које љубите. Или, ваш живот и — Његов: није ли ваш живот у ствари постепено умирање, које вас предаје смрти коју ви нисте у стању да победите? и зар онда живот ваш није штета по вас, и бескрајна бесмислица, и мука, и пакао?

Познати Христа, истински сазнати шта је Он, и ко је Он, шта доноси човеку и роду људском, — то је знање које човек с радошћу претвара у свезнање. И у њему види све. Нарочито када га упореди са сваким другим људским знањем ο ма коме и ο ма чему. Искуство светих људи сведочи: право христопознање у ствари представља свезнање. Јер када човек позна Христа како треба, он сазна све што му треба, и за овај свет, и за живот у овоме свету, али и за онај свет, и за вечни живот у ономе свету. Α такво познање ко још може дати људима: ко од богова, ко од људи, ко од хероја, ко од генија? Нико, нико, нико. Само познање Христа даје човеку једино истинско познање ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, ο смрти, ο злу, ο ђаволу, ο греху, ο истини, ο правди, ο љубави, ο великом и малом, ο главном и споредном, ο вечном и привременом. Зато свети првоврховни апостол са толико усхићене љубави и пламене ревности назива Христа Господом својим. И заиста, нико није достојан да буде Господ човеку сем Богочовека. То осећа сваки ко се истински мучио проблемом човека. Не Бога, него човека. Јер га проблем човека мора одвести Богу, једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Христу Исусу.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Флб. 3, 8—9.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома